Na čaršavu od latica trešanja sediš,
kao sedamnaestogodišnjak koji
još ne zna da se zaljubi.
Osmehom tražiš da
sedim pored
tebe.

Na desnoj strani ja, kao neka
petnaestogodišnjakinja, koja
će tek da sazna šta je
ljubav.

Ni prstom ne dodiruješ moje usne.
Ali, čudna je ova
bliskost.

Kraj zime. Sunčevi zraci
zapljuskuju ovu
(nepostojanu)
obalu.

Krevet od mesinga, kao Nojev
kovčeg lagano se
diže. To smo
osetili.

Na zidu je aparat: prozirne cevi
pokušavaju da te još
zadrže na ovoj
obali.

Sklonila sam pogled, da tvoj profil
gledam, kao uplašeno dete
koje prvi put
čuva praznu
kuću.

Žena i ti gledate se. Ti
na desnoj, ona
na levoj
obali.

Večernje rumenilo lebdi
nad zavičajnom
rekom.

Dete posmatra taj
prizor, a ne ume
nikako da ga
opiše.

I ne može da se seti reči
molitve. Nikako. Kao
onaj anđeo koji
ne zna svoj
posao.

Kajoko Jamasaki