Ne znajuci vlastiti broj ogradjen zidinama i granicama;
sa robijaškim dvorištem i za zglob vezanom vecitom
senkom.

Žive se granice dižu
na korak od mojih koraka.
Nema severa, juga, zapada ni istoka;
postoji samo usamljenost umnožena,
usamljenost podeljena brojem ljudi.
Trka vremena u krugu casovnika,
svetleci pupak tramvaja,
zidovi koji sricu
dve-tri reci u boji
napravljeni su od usamljenickog materijala.

Slika usamljenosti:
zidar koji peva na skeli, nepomicnoj splavi nebeskoj.
Slike usamljenosti:
putnik zadubljen u novine;
konobar koji skriva portret u grudima.

Grad kao da je od minerala.
Gradska geometrija je manje lepa
od onoga što smo ucili u školi.
Trougao, jaje, glava šecera,
uputili su nas u svetkovinu oblika.
Samo je kasnije došao obim:
prva žena i prvi mlad mesec.

Gde si bila, samoco,
kako te ne upoznah do dvadesete?
U vozovima, ogledalima i fotografijama,
uvek si pored mene.

Zemljoradnici su manje sami
jer sa zemljom cine jedno.
Stabla su njihova deca,
promene vremena osecaju vlastitim tkivom
a ugledaju se na život zveri.

Tu samocu knjigama hrane,
šetnjama, klavirima i komadicima gomile,
gradovima i nebesima podcinjenim mašini,
naborima pene koji se
pružaju cak do žala.
Sve je vec izmišljeno,
ništa nas više nece samoce osloboditi.

Karte cuvaju tajnu mansardi. Jecaji su za to da se na lulu
popuše. Probali su da u gitaru samocu. sahrane. Zna se da
hoda sobama nenastanjenim, trguje odecom samoubica i
mrsi poruke telegrafskih žica.

Jorge Carrera Andrade