Korenje i grane drveta dosežu do reke
Tartara do neba. Jer šta je drvo?
Smeša mesa i kamenja,
Ljutog kamenja propuštenog kroz vene.

Probudiš se a neko ti po krvi šeta
S ružom na reveru, kukavicom u džepu.

Drvo je laž. Laž do laži, laž do laži. Ponekad
Toliko laži na jednom mestu da čine šumu.
Gde god staneš nekome si na putu.

Treba imati glavu punu vučica,
Divljeg rastinja, bezdane pune zvezda.

Uzeti sudbinu u svoje ruke ozbiljna je stvar,
Svaki čas se nešto dogodi,
Misao odluta, neman iz ambisa arlaukne.

Tako je teško boriti se. I pobediti.

Zoran Milić