Ostaviću rosna polja, moju reku, šumu staze,
preboleću sve livade i ševare, njive, rosu,
panoramu u sutonu, čak i Mesec s mog balkona,
suncokrete pokraj puta, bumbare u mojoj kosi,
vetar što mi lice mije, horizont što pesmu sluti,
sojenice kraj Dunava, ribare što mreže pletu,
barske ptice, savske plovke i bagremce sve panonske,
strunu staru na mom štapu, da se ribe zaprepaste,
gluvarenje po mom ritu, po strnjiki duge šetnje,
pod jabukom Dučićeve dozlaboga tužne pesme,
na terasi one divlje ruže, što sam orezala,
čuvarkuću na mom krovu, da mi sama kuću čuva
i tri mačke u dvorištu i Kajsiju s dobrim hladom,
jednu lozu- belo grožđe, celo selo da se sladi,
pola metra suvog Cera, tri roštilja dobra ima,
ovo nebo iznad krova, dobro parče za dangube
i komšijski, onaj Bagrem, što miriše na sećanja
i dva Duda nakraj šora, od kad živim što postoje.

-----------------------

One lotre za u nebo, gde sam zvezde dohvatila...
Njih ću samo ostaviti,
da te dignem u oblake,
da od ljudi pobegnemo,
da nas samo ptice vide,
da nađemo naše jato...

Samo šapni da me voliš.

Jasmina Šikić