(Vavilonski praznici, 1987)

Ne osobina. Oblik sam.
Ne vladam moćima.
Koji deo mene? Koji deo sveta?
Prah sam,
pred prehom oca Svetlosti.
Moj vid na planinama.
Svetlost na mom dnu.
Ne razumem je.
San ispod mog dna: hridi, školjke,
alge, podvodne i vodene senke.
Neko je oklevetao vetrove.
Ko je zaboravio Sandra, Maestra
10.000 vetrova?
Neko je bio prvi. Okrenuo je leđa.
Persona? Maska?
MASKA – PERSONA?
Da, matora maska veka!
Zmajevi napuštaju pećine.
Nadolazi led.
Ploča sam
na ledenom trgu
i telo sam svih svojih neopreznosti:
zaveštavam ga
nekom drugom umu
iznad ledenih vekova.


Ivana Milankova