Više nema iznenađenja.
Živimo od viđenih slika,
Od nataloženog sećanja,
Od bivše prisnosti.

Smrt stanuje u susedstvu
I može svaki čas banuti.
Sažvakali smo sve priče
O nebeskom carstvu
I sad je mir u nama
Prostrt poput tepiha
Po kome gazimo
Ne primećujući uzbuđenje šara.

Već danima pada sneg.
Čas veje, čas sipi
Kao šećer iz probušene kese.
Ili pahulje lete kao konfete.

Svetlucka ispod uličnih svetiljki
Kao riblje krljušti,
Kao srebrne šljokice
Sa novogodišnje haljine lepotice.

S ove strane prozora
Sve spava: odeća po foteljama,
Ostaci večere na stolu,
Oglodane reči popadale okolo.
Samo Mnemozina štrika li štrika.

Kada prebaciš ruku preko mene u snu
Još neko vreme neću zaspati,
Preslišavaću se ko sam:

Da li ona koja leži ovde
Daleka poput pučine,
Ili ona koja poljem luta
Sa naramkom cveća u naručju,
Ili ona koja tebi
Trči u susret sve brže i brže-

Da znam ujutru koja od nas nedostaje

Radmila Lazić