Dobijam gomilu nekih ljubavnih pisama.
Što je najcrnje od svega anonimus ih šalje na moju staru adresu ,odnosno adresu mojih roditelja. Dvanaest pisama ispunjenih raznim citatima,kaligrafijom,zagonetkama i meni nepoznatim stvarima.
U zadnjem je pisalo da će ih biti još 88.
Veselo .
Imaću još dosta prilika da sedim s kevom,čitam ih i umirem od smeha.
Sigurno je u pitanju neka budaletina.
Za mene se retko kad lepe normalne osobe.
Uvek sam želeo da budem toliko kul da imam svog stalker-a ali sad me sve to poprilično plaši.
Ono što se nekad zvalo ljubav danas je patologija.
Svi traže nekog,ja tražim sebe
i ne osećam ništa,
jebeno ništa.
Posle skoro 48 sati u budnom stanju konačno ću se srušiti u krevet.Sad uskoro.
Osećam neopisivu potrebu brisanja silnih informacija iz mozga.
Krevet me zove.
Razum zajedno sa zadnjim molekulima i atomima snage i koncentracije prosto vrišti i ponavlja kako ne želi da se ugasi i umre,
a duša iritantnim šaputanjem govori kako je svejedno .
Umor će uskoro pobediti.
A ja ću se sutra možda osećati živo.
Moje saucešce,svim onima koji su negde izgubili delove sebe,jer i ja sam osetio taj bol .
Drago samopouzdanje,nedostaješ mi.
Prošlo je mnogo vremena odkad sam osetio tvoje toplo prisustvo.
Pokušao sam da nastavim dalje,koliko god da je bilo teško.
U zadnje vreme je bilo prilično stresno.
Samosvest se uselila,u početku su ona i sigurnost delili prostor,ali pozitivno razmišljanje je bilo previše toksično za samosvest.
Isterala je sigurnost napolje.
Plakao sam danima,bilo je zaista užasno ali sigurnost se i dalje javlja s vremena na vreme .
Nikada previše često ali i to se računa .
Tražio sam te na raznim mestima,u zabačenim ulicama,spavaćim sobama,novim klubovima,na početku i dnu flaše,u oblacima opojnih dimova,na početku i kraju linija.
Ali nisam te pronašao.
Nakon toga sam se udaljio od sveta,nisam mogao da opravdam svoje užasno loše držanje.
Izbegao stare ljude,upoznao nove.
Pošao sam i na faks, mislio sam da ću te možda sresti ili videti tamo,ali nisi bilo ni tamo .
Voleo bih da se vratiš.
Ne znam šta sam to učinio da bih te naljutio, i načinio da odeš .
Ali znam da mi je žao,znam da se kajem,znam da hoću da se vratiš.
Proždirem bajadere u dva ujutru,bacam celofan i opušak kroz prozor,verovatno pravo nekom nesretnom prolazniku na glavu.
Ovo veče je stvoreno za jahanje po fejsbuku i zlostavljanje dosadnih aplikacija i kvizova u iščekivanju da će se desiti nešto zanimljivo,da će početi neki dobar film na nekvalitetnom televizijskom programu.
Tu i tamo ću se odšunjati do kupatila, i trudiću se da budem što tiši da ne bih nikog probudio,često ni svetlo ne upalim jer se uzdam u svoje poznavanje domaćeg terena i očiju sokolovih i na kraju uvek oborim nešto poput rolne toalet papira ili uredno poređanih izbeljivača i hemikalija.
I naravno zveknem se o ćošak veš mašine ili lavaboa a tri dana posle, mi nikad nije jasno odakle mi modrice na čudnim mestima.
Tešim se mišlju da će sve proći
da je moglo biti i mnogo gore
i onda mi se prevrne želudac
i stegnu žile u telu,
pri samoj pomisli na to
i sve postaje nepodnošljivije .
Još jedan vikend
nakon niza radnih dana
sadržajno praznih,
poput novih neotvorenih sveski,
bez linija i kvadratića
preskočiću izlazak,
prevrtati se po krevetu
s lažnom namerom da zaspim,
tražiću neku animaciju
sve manje verovati u ispravnost
svoje glupe odluke,
i sve više puniti pepeljaru .
Slušaću tuđe savete
i pokušavati da promenim sebe
gojiću se,mršaću,puniću ormar,bacati stare stvari
skraćivaću kosu,puštati je
dobijaću taman ten,ostajati beo
bataliću poroke, vraćati se istim
praviću se fin, i ostati pokvaren
i na kraju osećati strah
i shvatiti da ovu osobu
koju gledam u odrazu
uopšte ne poznajem
i naglas se prodrati
kako ne želim da menjam sebe
jer želim da promenim svet .
Zamaraju me ove nasumične i haotične misli
koje ne mogu da pohvatam i definišem
zavaravaću sebe da su se izgubile negde u loknama
provoditi sate pred kompjuterom,ogledalom i u kadi
ponavljajući sve iznova i iznova
retko kad dolazeći do satisfakcije
samim sobom
i nastavljati da živim
svoj život bez sebe .
Hoću, a ne mogu
da promenim ovaj devijantni mehanizam
unutar svoje glave
koji se samo vrti i vrti,unazad
u nadi da će uhvatiti trenutak
kad je došlo do potpunog kolapsa .
Druzeci se sa zadovoljstvom i radoscu
nije progovorio ni rec,
provodio s njima vreme, cuteci.
~ ~ ~ ~ ~ ~ ~~ ~
Nesvesno se borio,odnosio pobedu,
treptajem oka.
Saljuci onaj grch u licu-
u zaborav.
Dok je plivao kroz tisinu,
osmeh je zeleo da se razlije...
~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~~
1000 rechi je presushilo,
zakljucanih izmedju 4 zida.
Neosvojiv, podsmevao se...
oblacima njegove smrtnosti.
..........................................
Noshen vetrom i posut belim prahom.
Dok je grad mirirsao na srecne ljude i toplo pecivo,
S maskom osmeha pronalazio je utehu.
~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~
Shushkaju kesice srece i ostaju prazne.
Dok mu se ochi sjaje u dimu.
Razgovorom je slikao za druge,
pricajuci radost i zadovoljstvo.
Zaustavljajuci osmeh-iglom za abortus,
delio gladnim ljudima prazne rechi,
dok se nisu zasitili...
~~~~~ ~ ~ ~
Kad rechi nisu bile tu,
bas kao olovni vojnik,
cutao je- i dalje.
U njemu su pljustale kishe...
izmedju 4 zida
............................................
