Noć bez mesečine.

Ili je ja ne vidim od visokih krošnja drveća?

Ležiš opružen i nadam se da spavaš.

Hiljadu se sila noćas borilo protiv tebe, i isto toliko za tebe. Znam da si ih svestan. Gledam kako vetar pomera zavesu, poigrava se s njom i odnosi dim cigarete. I svaka senka na zidu užasno me nervira, ali nemam snage da se dignem i zatvorim prozor. Neko od nas dvoje svakako će odustati. Senka ili ja, nije bitno. Iako sam ovoga puta, puna nekog vražijeg prkosa i neću se samo tako lako predati.

Prokleta zavesa leluja i dalje pred mojim očima.

Umor nam se ocrtava na licu. Noć je bila preduga, kao i svaka naša noć. Gasim cigaretu i prisiljavam  sebe da se pomerim. Pazim da te ne probudim. Šta bih u ovom trenutku, imala da ti kažem? Da uskoro ustajem, i da ću te ostaviti da spavaš jer bih mogla pod naletom onih sila što se bore protiv tebe, da sipam otrov i upropastim nam dan, a to nikako ne želim. Želim kad se vratim da te nađem ovde, na istom mestu, omekšalog i nežnog. Znam da ćeš takav biti.

I onda stavljam ruke na tebe. Uvučem se na nova mesta gde još nisam bila, a ti me dugo zadržavaš tamo, miluješ i  ne puštaš.

I želim da završim ovaj post, koji mi ne znači puno više od cigarete koju sam upravo  ugasila u pepeljari punoj opušaka. Naučila sam da se strmoglavim neviđenom brzinom. I da uživam u tome. Ti češ već znati o čemu je reč, a za druge mi i tako nije važno.

Odlučio sam da te volim.

Čvrsto ću se ovoga držati i moliti se da istraješ u svojoj odluci.