Umorna sam. I ne znam od čega. Od neba što ceo dan klacka. Odavno nisam mislila na sestru. Živi u Australiji. Nisam je videla od 2006-e. Naučila sam da živim s onim što mi nedostaje. Ponekad mi nedostaje more. Živela sam dve godine tamo. Plavo prostranstvo. Umesto ovog zelenog sa kog kiša ovlaš obriše prašinu. Tamo se smrači i nebo i more. Voda koja se valja. Drugarica i ja sedele bi pod tendom kafića, dok smo gledale kako se peni i divlja to pitomo more. Na kraju bi ipak morale kući. Vazduh koji miriše. Na narandže i lavandu. Put do moje kuće vodio je gornjim putem kraj male pjace. Ljudi koji su na brzinu pakovali i prekrivali svoju robu. Mahnuli bi nam u prolazu. Trčale smo i smejale se dok bi počinjala kiša. Letnje oluje koje su prolazile brzo kao što su i došle. Ponekad mi nedostaje ta drugarica. Živi u Americi. Santa Rosa, California.Videla sam je letos. Dodala na facebook. I to je maximum koji sam mogla uraditi. Letos smo pokušali evoluirati uspomene. Nije nam baš išlo. Ustvari, ja nisam htela pričati. Teško je mene naterati na razgovor. A i beba joj je non stop plakala u kolicima. Dekocentrisalo me je to. Nije više pušila. Kafa koju smo ispijale nije više bila ta iz onog kafića pod tendom. Te dve godine nisu bile tako davno, ali meni će uvek nešto nedostajati. Lokalne izložbe jednog ludog umetnika koji mi je rođak. Njegov brat Zvonimir koji je otišao da radi na brod. Karnevali zimi i neopisiva gužva leti. Haljinice koje sam tada nosila. I one ogrlice od školjki koje sam volela. Veliko letnje kino. Sve one kokice i cole koje smo ispijale. Mrak i šaputanje. Imam tetku u Argentini. Umrla je 80.tih . Nikad je nisam videla. Ni njene ćerke koje znaju samo engleski i španski. Deda mi je kao mlad živeo u Argentini. On i moja baka nikad se baš nisu najbolje podnosili. Pravi vagabundo. Nešto od tih gena verovatno nosim u sebi. Bolje da stanem. Nebo se ceo dan klacka i zadržava kišu. Treba da isplatim laptop do kraja. Jutros sam dobila nimalo prijatnu poruku Naći ću te na poslu. Samo sam slegla ramenima i ugasila mobilni. Kao u nekom filmu. Pitam se jel' treba da očekujem slomljenu ruku? Nasmejala sam se toj mogućnosti. Bar znam ko bi mi stavio gips. Nije takav bio dogovor, no, ne želim o tome. Jer teško je mene naterati na razgovor. Čekam da odradimo ovu particiju C koja mi guši laptop. Da pustimo film koji sam želela gledati s njim. A ponekad samo ćutim. Pa ćuti i on. Mogla bih mu napisati najlepša ljubavna pisma. Pa mu ih čitati dok me drži za ruku i gledamo film. Ako mu se svidi mogla bih biti ljubomorna na samu sebe. Takva sam. Nekakva. Danas nedefinisana. Jedva čekam da me zagrli.