Počinje da duva Božanski vetar. Onaj što ume da potopi flote. Ili tako nešto.

Da li znaš za osmeh u kome se može umreti?

Sigurna sam da znaš. Zgrčiš lice, usne ti bride, imaš osećaj da ih je neko poljubio, obrazi ti gore, imaš osećaj da se na njima vide tragovi prstiju.

Tu je onda taj smešni, umirući osmeh.

I ležiš budan, pijan i sam.

Od vetrova imaš samo huk. Božansko nestaje. Još uvek ležiš. Mantraš. Misliš da govoriš.

- ja sad mislim kako ti izgledaju usne.

Drugi i treći dan, mnogo su gori. Telo jedva pokrećeš, mada imaš osećaj da nešto radiš dok ih u mislima siliš da prave neke radnje. Između dve tablete, biraš ipak kafu. Voliš u normalnim stanjima posebno ukus one prve. U ostalim stanjima sve su bljutave i ne znače pokretanje uma. Znače rutinu. Dlan na čelu, pridržavaš glavu, dok pogled se vraća na krevet u uglu. Razmišljaš kako izvesti bezopasnu egzibiciju bega, sa ćebetom preko glave.

Mrzim što znaš moju tajnu. Kako pod jastukom ponekad prestajem da dišem. Ništa strašno. Naučeno je da traje koliko je bezopasno.

Ti posle dođeš. I ja se smejem. To je onaj umirući osmeh na početku. Ti imaš grižu savesti. Ja imam osećaj da sam negde ostavila kišni oblak. Sa porukom.

A ležali smo sinoć jedno pored drugog.

Bride mi usne i mantram da ne boli...