Pismo za Milana, pisala Sofi

Skoro da je kao prvi put. Soba je veceras tako mala. Po prvi put, bez charolije. Samo ti i ja. Sedim na fotelji, sa glavom na kolenima. Volim taj polozaj. Kosa preko kolena, jos razmisljam da li je odseci?

Jer necu biti kap, kad mogu biti slap...

Shvatam da ne znam kakvu muziku volis. Ni koje ti je omiljeno pice. Htela bih te nocas napiti. Naravno i sebe. Pa ti ispricati sve svoje tajne. Sve male grehove. Pa te pijanog poljubiti. Znam da ces se sada nasmejati.

- da li te smem nocas poljubiti?

Sta je poljubac, naspram svega sto smo imali?

Hoces da ti ispricam svoje fantazije? Dosta je bilo patetike, sada malo erotike?

Dobro, ja sam mozda vec u tom stanju, kada se moje ponasanje moze opravdati alkoholisanim stanjem. Mada nista gore od toga. Ali ja se opijam nekim drugim picima. Ma znas ti mene.. snovima... klize po mojim usnama, duboko do mojih svetova.

.. da, htela sam o fantazijama...

Znas, obavezno, tvoje oci iznad mojih, ne, nemoj se smejati, pisala sam o tome, znam. Nije to secanje na onih par kvadratnih metara.. tvoje ruke na mom stomaku, prsti... Usne na prelazu prema vratu..obavezno da mirise na cimet i vanilu, mada ne znam koji ce mi to vrag? Bolje da ne fantaziram, jer mirisalo je na nesto drugo.  Dok me ljubis, skoro da zaboravljam gde sam. Da treba posle da izadjem. Nastavim. Mada ne znam gde? Ni na koju stranu? da zaboravim? Da budemo prijatelji? Samo nemoj najbolji. Molim te. I da se smejem dok odlazis. Da ti masem, dok se pravim da mi je svejedno. Izvini, sto od fantazija nisam napisala bog zna sta.. Jedina moja fantazija je da me drzis u zagrljaju.

Nezno. Da se stisnem pored tebe. Da mi kazes da me volis. Znas.. ne znam je li ovo Sofi ili ja?  Ona bi ti sigurno ispricala sve sto zelis. O tome kako te nocu sanja, zamislja. O tome kako je ljubomorna. I kako je posesivna. Sebicna. Bas je briga sto te mozda drzi zarobljenim. Ona ceka da ispunis obecanja. Da je volis, kao sto si jednom rekao.

I svasta mi pada na pamet. Ne mogu jos da odredim gde tacno stojis. Ne dizem pogled. Nisam ni tuzna, ni vesela. Mozda tek pomalo onako napeta. Tvoje prisustvo.

Uvek to napravi od mene. I obecam sebi da cu prestati plakati za tobom. Onda verovatno umislim sebi.. dizes moju glavu sa kolena, nezno mi dodirujes lice, skidas sve sa mene, raspetljas svaki uvezeni cvor, svako dugme otkopcas i uzimas me za ruku. Soba je odjednom tako barsunasto meka. Senke su tek skice. Noc iza prozora tek slutnja. Zvezde na nebu tek zelja. Dole na ulici svetla grada. Odjekuju neki koraci... neko odlazi.. Ali ne ti. Ti si tu. U mojoj sobi. U mojim kvadratnim metrima. Mozda Beograd nocas ima tebe. Ali ja te imam svako vece. Samo ponekad, skliznes prebrzo niz moje usne, kao svaka kap kojom sam nocas pokusala da te napijem. I da te tako mamurnog zadrzim zauvek za sebe. Kao sto sam obecala.

Ako sam ovoga puta ja, prekrsila obecanje, to je zato sto nemam drugog izbora.

... ako se ujutru probudimo zajedno, poljubi me.