Kad bih bar mogla napisati tu pesmu;

Obrati pažnju,

Ne umela,

Nego – mogla.

Stoje mi reči, kao kost u grlu,

I nemam vazduha, ne mogu dalje, ni nigde,

Kao osuđena na propast, čekam da me upropastiš do kraja.

Gurni tu kost,

Duboko u moje grlo,

Oslobodi me,

Svojim čarobnim umećem ubijanja,

Ne oživljuj me,

Spontano,

Niti slučajno,

Nek se desi;

Neizbežno.

Prvi put u svome životu,

Želim iz milosrđa i samilosti prema sebi samoj

Ubiti  osećanja i ljubav,

Jer ova ljubav, nikome nije donela

        sreću.

I ako još bih, prisećala se ljubavi,

- mrak, crveno, soba, stolica, ti,

Tigrasto, nepoznati grad, dolazak u tri ili jutro u osam,

Želje - kao slapovi, nada - kao valovi,

Reči kao- volim te,

Kao - znam

Kao - lažeš,

Kao - ipak te volim.

....

Kad bih bar mogla sebi i tebi,

Oprostiti privid ove ljubavi naše.