12/11/2007
Oprostiti, zaboraviti,
Oprostiti, nezaboraviti,
Neoprostiti, puknuti...
Pukla sam...a mislila sam, zaboravila, oprostila....vraga, ništa od toga.
Morala sam ih sresti (mamu-monstruma, tatu-njezinu dvorsku ludu) i opet sve proživljavati, otupjeti u tabletama i odgoditi prihvaćanje postojeće neprihvaćenosti...eto mi sada, susprezala sam se tabletama da bih se danas gušila u odgođenim, neodrađenim emocijama...sve kad-tad dođe na naplatu, znala sam...
Zašto me toliko dira „nečije“ neprihvaćanje“???
Pa nisam nikoga ubila, nisam nikoga prevarila, nikome ništa ne dugujem, nikoga ne mučim kao neki mene...
Eh da je to neprihvaćanje bilo čije, ali nije, njihovo je, mojih rođenih, najrođenijih roditelja, onih koji su mi dali život i kojima bih trebala biti zahvalana na tome, ali niiisaaam i nikada neću biti...prokleti bili što su takvi...
I šta sada?
Da šmrcam i dalje?!
Kao da je njih briga za ovo moje gušenje, iskakanje iz vlastite kože, kidanje rana do krvi, otvaranje utrobe i prosipanje duše u nadi da će nestati duboko u zemlji...samo ću joj dodati (mojoj pokojnoj duši) drveni križ s natpisom „rođena u krivo vrijeme i na krivom mjestu“.
Eh, kad bih se sve tako moglo rješavati...pokopati emocije, obrisati ruke i nastaviti dalje kao da ništa nije bilo...
Ali ne ide...skupi krhotine, zalijepi, restauriraj, digni glavu visoko, za pljusku više, pogledaj oko sebe (ali ne i sebe, sada očajno izgledaš, hehe)...razgrni oblake, potraži koju zraku sunca za pregurati do sutra, prekosutra pa i dalje...mora se...živjeti...uzdignute glave, lažnoga morala...
Komentari:
rekla sam ti...meni je važno....ljudi koji te vole, kojima izmamiš osmjeh, koji s tobom dijele, koji su prisutni u tvojem životu, ne kao plastične lutke u izlogu, oni jesu važni...s njima dijeliš sebe u vremenu u prostoru...ove statiste koji te bole, bole te zato što nisu onakvi kakvima ih želiš, smatraš da bi bilo normalno, smatraš da si to zaslužila...draga moja , nije nama u u životu po tome što smo zaslužili, presudili jednostavno nema objašnjenja...jedno izgubimo i nema povrata, no druga nas vrata i široki zagrljaj čekaju...zbrajaj samo pozitivne ljude , minusi ne pridonose ničemu....grlim te i pozivam na lijepu toplu kvarnersku kavu i kapućinoooo ...
.."...jedino patnjom i postom se moze dobiti vrhovna volja i pravo da zivi sloboda duha vashega i nikada ne mora je se odreci i ne treba,jer bez duha i telo nema vrednosti nikakve"...
Vrlo je to teshka stvar i skoro nepodnoshljiva ali je veeeeoma opasan dvosekli mach i ponekad taaako malo treba da se prevazidju takve stvari: jedan razgovor, rech,z agrljaj, trenutak razumevanja i sve je drugachije nego pre....Koliko god da nam neko tako drag i bitan u zivotu,svojom nespretnoshcu ili chak pohlepom zasmeta, ipak kada ga izgubimo nastane praznina ponekad i veca nego shto bi iko ochakivao...
..U jednoj knjizi sam prochitao jednu predivnu misao koju na zalost nisam zapisao ali je neretko parafraziram..loshe odnose ne moze izgraditi jedan chovek, nego uvek dva, s tim shto najmanje jedan od njih ne mora biti zao, nego nespretan...razmislite o tome,pre nego okrenete ledja bilo kome..
)
kojak -ne može se silovati i silovati i prisiljavati nekog da te voli, cijeni...zato jer je to tvoj roditelj...može se prihvatiti ta činjenica i otupjeti na to, može se patiti beskrajno i dugo (i bez rezultata)...opasno je i klizavo to područje ali smatram da ni oni nisu krivi ako nas ne vole, ne umiju svi biti roditelji činom rađanja i hranjenja i oblačenja...ljubav je po srijedi...i nikada nikada ne bih ikome rekla da okrene leđa, samo da nastavi koliko može bez tih utega...kada umirimo te patnje u sebi onda smo i slobodni da ih objektivnije sagledamo
Digni glavu gore,pogledaj se u ogledalo i reci sama sebi : Ja sam hrabra i mogu dalje i vise.
@Nurlisoul: evo sad sam se probudila i bolje sam...hvala ti puuuunoooo, sad ću popiti tvoju kavu, hvala ti do neba! :-)))
@kojak: mi smo već davno okrenuli leđa, tj. oni meni...prvo me istjerala luda mama iz svoje kuće, a da ne kažem što mi je sve radila godinama, a tata joj podilazi u svemu, ma duga je to priča...ima i gorih, znam, ali sam se nakon nedavne rastave, proživljenih trauma u prošlih godinu dana (bez ičije podrške od strane rodbine), izdigla se (kako mi reče kolegica), no u subotu sam morala ići u svatove...vidjeti cijelu svoju rodbinu, a svi su, ma...nije za pričati...prošlo je...preživjela sam i trauma će proći, mora :-)))
@Nurlisoul: upravo tako: "oni nisu krivi ako nas ne vole, ne umiju svi biti roditelji činom rađanja i hranjenja i oblačenja...ljubav je po srijedi..."
- oni ne znaju pokazivati svoju ljubav, a mama je definitivno bolesna, i žalim ju, no ne mogu pomoći jer ne želi pomoć...meni su savjetovali da se maknem od njih jer ću si uništiti život...i tako...živim sama za svoju djecu i svoje ambicije .-)))
@pecinko: znaš sve...mogu jer moram, a kukavica nisam samo eto...ponekad padnem od nekih udaraca...hvala ti na podršci ;-))) (i pomoći)
Bicu uvek tu za pomoc.
@pecinko: hvala, dragi moj ;-)))
Razumeo sam i prihvatam obajshnjenje u potpunosti..
@kojak: hvala ti...imaš pm (ili pp kako vi to zovete, opravdanje za mail, ja na mail ni ne idem, zaboravila da ga imama, heh) ;-PPP
Mila, nekima treba zabraniti da budu roditelji.. Svakako odvesti ih na test roditeljstva pre nego shto (ne)pozele decu..Stvari morash prihvatiti kao takve i precji preko njih.. Mozesh oticji ili boriti se.. Ja sam uvek za prvu opciju.. Manje boli.. Najbolja varijanta je da im saspesh sve u lice i da zalupish vratima za sobom.. U svakom sluchaju stvari ne mozesh da ostavish takvima kakve odavno jesu.. Zato zavrshi jednom s tim..
Josh neshto.. Od nekih ljudi nisi prihvacjen, ma koliko se trudio.. Ali zato postoje oni koji ti shire ruke kada te vide.. Okreni se njima.. Ljub..
Izmenio bejb dana 13/11/2007 u 11:49
@bejb: okrenula sam se onima koji su mi bezrezervna podrška, a mogu ti reći i iznenadila se koliko takvih ima...hvala vam svima, predivni ste! Kiss bejbić moj slatki ! ;-)))
O, kako se zavaravamo, kako se uludo nadamo, i kako uvijek- čak i onda kada to ničim ne zaslužujemo- ostajemo sami.
A cijelog života vjerujemo u neki cvijet, u neku vodu ili zelenu dolinu!
muti, vooooliiimooooo te!
@Orion: hvala tiiiiiiiiiiiiii...volim i ja vas...i idem dalje bez "nekih" (a opet s nekima koji to zaslužuju) po svoj "cvijet i vodu" jer vjerujem da postoje i neću biti sebična, podijelit ću ih s vama...kiss! :-)))))))))
hmm,svatovi?! jesu vrištali kolaći od straha pred tobom? he-he!!! velika puuuuuuusa!
@nnj: samo ti zezaj...bilo mi je jebeno (kako bi ti rekao), a gdje se ti skitaš...znam...zaljubio si se :-PPP
