Sreli smo se maloprije...

prvi puta nakon mog odlaska.

Stajali smo na blagajnama U TC,

prva sam ga primijetila.

Bio je neobrijan, raščupanih, prosijedih kovrđa,

mrzila sam taj njegov zapušteni izgled.

Ugledao me, iznenađeno se osmijehnuo i doletio do mene:

- kako si? šta ima?

- dečki mi dolaze na ručak danas i sutra pa sam...

(pokažem namirnice na pokretnoj traci)

- praviš i kolače?

- da... neki novi recept...

- ja ću sve provući kroz karticu!

- ne moraš, imam novaca...

Stao je ispred mene i sve platio.

- da te odvezem do stana?

- ne treba...šetam...danas idem na selo...

- pozdravi sve tamo!

- aha...ajd...

Razišli smo se bez pozdrava...kao i uvijek...

Više mi nitko ne postavlja pitanje: zašto si ostavila djecu?

Svi znaju da se brinem kao i prije iako nisu sa mnom,

relativno smo blizu...kod mene su svakodnevno na ručku ili večeri,

a on i dalje luta...biker...najavio mi je putovanja u Njemačku, Norvešku...

dečki će biti kod mene...ne prigovaram jer se nikada neće promijeniti, shvatila sam...

a sad je i ONA  s njim, razvedena bikerica, žena slabijeg morala...valjda mu to odgovara...

uništit će ga, znam...puno troši na nju, sponzorušu...

Prodaje motore (svoju hondu i dječje skutere),

luksuz treba financirati...život od danas do sutra...ostat će bez svega, znam...

Nismo se razveli ni zbog koga...ona se pojavila poslije svega.

Ne znam kako smo izdržali 17 godina zajedno...