Praznina prazničnog (svakodnevnog) pre-popodneva počinje polako svoj ples u mom umornom stomaku. Dosadno je i isprazno. Sve su priče odavno ispričane. Početak i kraj se susreću u jednoj tački stvarajući nešto što se nipošto ne bi smelo, a u principu, se i ne može nazvati putanjom, stazom ili bilo kako drugačije.
    Odsutnost zvuka je umirujuće i prija umornom čulu sluha. Tišina će vremenom prerasti u kakofoniju, zujaće i bubnjaće, ali sve je bolje od reči koje ne znače apsolutno ništa. Prenoćiti u tišini, probuditi se u nekakvom novom iskustvu. To bi bilo zanimljivo. I poučno, verovatno. Biti izolovan, daleko od radoznalih pogleda. Posvetiti se i poistovetiti sa svojim unutrašnjim telom. Naučiti kako organizam funkcioniše.
    Treba spavati. Sanjati snove. U boji, monohromne, crno-bele, svejedno. Sanjati one koji su otišli. One koji nam nedostaju. Sanjati čudne situacije. Predele nepoznate i nerealne. Sanjati maskenbal u zimskom okruženju. Na maskenbalu svi nose pionirske uniforme i kape sa petokrakama. Nose sanduk. Prazan možda i sliku pokojnika koga uopšte ne prepoznajem. Galama, maskenbal je. Svi su pijani i svi viču nešto nerazumljivo. Tuča. Lete stolice i stolovi. Prozori se lome.
A ti stojiš napolju, na snegu, sa osobama koje su nekada bili deo našeg života i posmatraš nemo sve to. I rešiš da ne odeš na taj maskenbal jer ionako nemaš masku da te zaštiti od iskazivanja emocija.
Razgovor sa bivšim osobama je, u stvari, unutrašnji monolog svakog od nas ponaosob jer, niko nema volje da priča bilo šta sa bilo kim. Samo se gledamo i ćutimo. Možda pokušavamo da razgovaramo telepatskim putem, ali nam to nikako ne uspeva. Izgleda da smo se vremenom toliko udaljili jedani od drugih da se više uopšte ne čujemo. Ili se možda i čujemo ali se ne razumemo. S toga odlazak na aerodromski bife (ako takvo nešto uopšte i postoji) i ispijanje rakije sa poznatim underground umetnikom uopšte ne iznenađuje nikoga od Nas.
    I opet, svi ćutimo i pijemo. I dobro smo pijani. I kao da više niko ne obraća pažnju ni na koga. Rakija je jedina zajednička stvar svakome od nas sa onim drugim, nkada davno dragim licem.
    Buđenje samo po sebi predstavlja katarzu. Ali, ostaje neki gorak ukus praznine u ustima nakon ovakvog sna. Oseća se neka bol i uopšte, osećam se čudno. Mislli su mi zbrkane, jer san je delovao pomalo realno i pored svih čuda u njemu.
    Još jedan početak i kraj se stapaju u isto, stvarajući time beskonačnost ili ništavilo. Ćutiš i čekaš nove snove.

Sve ovo je otkucano baš ovako kako sam ja prekucao. Naravno, budilica i dalje čini svoje svakog jutra u 06:00, a kućni savet zgrade 24 je počeo da spava sa čepovima u ušima :)

PA KAKO MI BUDE