Prolog
Misao vasu,
sto masta na omeksalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi,od sala nadut,
drazicu dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavsi se,bezocan i ljut.
Ja u dusi nemam nijedne sede vlasi,
ni staracke neznosti nema u njoj!
svet sam zaglusio snagom svog glasa,
dvadesetdvogodisnjak-idem,
lepotan,svoj.
Nezni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mecete,grube.
A ne mozete ko ja izvrnuti svoju kozurinu,
tako da jos svuda sve samih usana bude.
Dodjite u kafanu da se naucite-
u haljini od batista prava,
pristojna cinovnica andjeoske lige.
I koja usne spokojno prelistava,
ko kuvarica stranice svoje knjige.
Ako hocete,
od mesa besan cu da rezim
-i ko nebo menjacu tonove-
ako hocete,
bicu besprekorno nezan,
ne covek,vec-oblak u pantalonama!
Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomocu mene
ljudi,uparlozeni kao bolnica,
i,ko poslovica otcane zene.
1.
Vi mislite,bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
,,Docicu u cetiri''-rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i vece
u nocnu stravu bezi,
vece decembarsko
s prozora
u magli.
U staracka ledja smeju se i rzu
kandelabri.
Mene vise niko prepoznati ne moze:
ja sam zgrcena
gomila
zila.
Sta takva gomila pozeleti moze?
A mnogo hoce ta gomila.
Jer vise nije vazno
ni to sto sam od bronze,
ni to sto srce moje-
od gvozdja hladnog-
bije.
Nocu i covek svoj zvek
u nesto zensko,meko,
zazeli da sakrije.
I ja sam,
ogroman,
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od celika.
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je-
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav,sto se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
cekam,
zabivsi lice u rosavo lice kise.
I vec me je poprskala dreka
gradske plime,sve vise.
Ponoc,sa nozem kog pruza-
do djavola s njim!-
dosla je,
zaklala.
I kao s panja glava suznja,
dvanaest ura je pala.
U oknima sumorne kisne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
ko urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Cujem:
nerv,
tiho,kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I,gle-
u pocetku je posao
jedva.
Onda je ustalasan,
jasan,
potrcao.
Sada je sa druga dva
ocajno
igrati stao.
Pao je plafon na spratu nize.
Zivci
veliki,
mali,
mnogi-
pomamno skacu
i vec-
gmizu.
Zivci spali s nogu!
A noc se po sobi glibi i oko,
otezalo,odatle nikako da se ispravi.
Odjednom,vrata zacvilese,ko
da krcma zub na zub
ne moze da sastavi.
Usla si
osorna,kao ,,na!''
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla:,,Da,
znate,ja cu da se udam.''
Pa sta,udajte se.
Nista nije bilo.
Izdrzacu,
Gledajte-ja sam spokojan ko
bilo pokojnika.
Secate se?
Govorili ste:
,,Dzek London,
novac,
ljubav,
strasti''-
a ja videh jedno:
vi ste Djokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali je.
Opet cu ljubav u terevenkama utuci,
povije obrvaozarivsi vatrom.
Pa sta!
Ponekad i u izgoreloj kuci
skitnice nadju dom!
Izazivate?
,,Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja.''
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubitelji
obesvecenja,
zlocinstva,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli-
lice moje
kada sam
ja apsolutno spokojan?
I osecam-
,,ja''
za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje!
Halo!
Ko je?
Mama?
Vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srce i vene.
Recite sestrama,Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene... 
