O sklopi usne, ne govori, cuti,

ostavi misli nek se burno roje,

I rec tvoja nicim ne pomuti

Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti i pusti da sad zile moje

Zabrekcu novim, zanosnim zivotom

Da zaboravim da smo tu nas dvoje

Pred velicanstvom prirode; a potom

Kad prodje sve, i malaksalo telo

ponovo padne u obicnu camu,

I zivot nov i nadahnuce celo

Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu, draga ti opet reci tada

Otuznu pesmu o ljubavi kako

Ceznem i stradam i ljubim te, mada

U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces bedna zeno, kao vazda

Slusati rado ove reci lazne,

I zahvalices Bogu sto te sazda,

I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva

Kako se spusta nezna polutama,

Ti neces znati sta u meni biva,-

Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me

Obuzme celog sila koju ima,

I svaki zivac rastrese i nadme,

I osecaj navale ko plima!

Za taj trenutak zivota i milja,

Kad zatreperi cela moja snaga,

Neka te srce moje blagosilja,

Al' ne volim te, ne volim te draga!

I zato cu ti uvek reci, cuti,

Ostavi dusu nek spokojno sniva,

Dok kraj nas lisce na drvecu zuti

I tama pada vrh zaspalih njiva.

            Milan Rakic