Sedi i place. Dolazi joj cesto tako kad ne zna gde je, kome pripada, cija je, ko je. Jednostavno sedne i place. Nekad sam mislila da joj je tuga po defoltu namestena pa prethodi svakoj drugoj emociji. Znala je da place kada se zaljubi.

"Pa sto places mala?"

"Zaljubila sam se!"

"Pa to je super, nemoj da places - raduj se."

"Ne mogu."

"Zasto ne mozes?"

"Zato sto znam da cu se odljubiti ubrzo!"

Vecito je gledala ispred sebe. Daleko ispred sebe. Gledala je i ispred mene. Daleko ispred mene. Govorila je da sve zna. Kao kakav scenarista koji stvara oskarovska dela, znala je pocetak i kraj svega. Razrada nije toliko bila bitna, jer je ona u svakom filmu bila glavna glumica. Stvarala je atmosferu oko sebe i gde atmosfere nije bilo. Bogu hvala pa nije imala ambicije da bude astronaut, jer kada bi probila atmosferu, stvorila bi jos tri nove tamo negde u vasioni. Od pamtiveka sam se osecala kao njena senka. Kao losa kopija. Kao bleda repeticija njenih budalastina. Probijala je sve barikade i blokade pocev od termina za izlazak pa sve do psiholoskih zamki. Bolelo je uvo za sve - samo da se smeje. A onda bi opet plakala.

"Zasto sad places mala?"

"Pa super sam se provela!"

"Pa to je lepo - raduj se."

"Ne mogu."

"Zasto ne mozes?"

"Zato sto moram da spavam sada!"

Cudila sam se njenom psiholoskom sklopu. Tako jednostavan u svojoj komplikovanosti milion puta mi je stvarao dileme iz kojih nisam mogla da se iscupam. Uvrtala mi je sve postavljene i usadjene norme i poigravala se sa etikom kao sa klik-klakom. Zategla bi kosu bolno, samo da bi malo nakosila oci, stavljala senku za oci na usne, samo da bi ih smanjila, nije nosila stikle jer je mislila da je prokleta visinom koju je nasledila genima. Sva je naopka bila - a tako neodoljiva. Dosla je iz jednog grada posle par meseci sa crno belim straftastim carapama preko kolena i isecenim farmerkama ispod dupeta. Preko bele uzane majcice imala je crno bele tregere koji su slagali sa carapama. Kosu je isekla i napravil neku pank frizuru. Uzivala je u zapanjenim pogledima i marsirala je gradom kao general. Javljala se svima - i dan danas to radi.

"Dobar dan, kako ste?" - osmeh -

"Dobro vece, kako ste?" - osmeh -

"Ej cao, sta ima?"- osmeh -

A onda bi dosla kuci i plakala. Jednostavno bi lila suze koje ne znam vise odakle je vadila. Secam se jednom da je plakala jer je u filmu lovac ubio zeca. Mama i tata nisu bili tu i morala sam da ih zovem na broj " za hitne slucajeve", da dodju. Ne secam se tacno da li je bila neka svadba ili slava, ali bilo je nesto dovoljno vazno da mama napise na papiru kraj telefona " samo u slucaju krajnje nuzde!" - a ona je toliko plakala, da ja nisam imala drugog izbora; krajnja nuzda definitivno! Uzaludno sam pokusavala da joj objasnim kako je to film u kome je sve namesteno i nema prave krvi, da su to ustvari corci koji ne povredjuju zeca, da je taj zec ustvari ziv, i da bas tog trenutka verovatno gricka list nekog kupusa. Ali ne, ona je videla kako je zec pao i otvorenih ociju ostao da lezi nepomicno. Kada su mama i tata dosli ona se zatrcala i zaurlala:

"Zli lovac je ubio jadnog zeca!"

Naravno, ja sam dobila mamin pogled "zbog ovoga si me zvala?" - veciti dezurni krivac, that`s me.

Ali najzanimljivije je bilo sto je plakala kad mene mama tuce. Imala sam u losu naviku da sa drugaricama ostajem posle skole i pricam satima. Redovno sam sve pratila do ulaza kada bi pao mrak i gubila se u vremenskim intervalima koji su bili tako sramno kratki. A onda kada bih videla mamu kako ide prema meni i ovu malu kako vijori za njom k`o zastava, shvatila bih da je prosao dnevnik. I da sam odavno morala biti kuci u svojoj sobi sa crvenim krevetima. Dobijala sam redovno batine zbog te svoje dezorjentisanoti u vremenu i nepronalazenju sebe u tom vremenu. Ja sam cutala i trpela; ona je plakala i molila da me ne bije vise. I kada bi mama prestala, ona je nastavljala da place, a ja sam je tesila. Naopaka, kazem vam ja.

Nju nikad nisu tukli. Za sve je imala opravdanje i objasnjenje. Najludje izgovore ikada sklepane, nosila je u malom mozgu kao brojeve telefona sto imenik cuva. Secam se trenutka kada sam pozelela da je makar jednom vidim da se s razlogom zaplace. A onda je tata osamario. Proklela sam sebe i svoju zelju za njenim opravdanim plakanjem. Lakse bih prezivela kataklizmu nego to iskreno, bolno jecanje bez suza. Hvatala je dah i pokusavala da se odrzi u zivotu. Satima je sedela na krevetu skupljenih kolena i samo se klatila verovatno zamisljajuci da je u narucju majke koja je nezno klacka u drvenoj stolici za ljuljanje. Povremeno bi samo nakrivila glavu i podigla pogled negde u daljinu, a plava boja nepoznate nijanse bi se razlila po sobi i zajecala u svakom cosku. Nju je bolela dusa - mene je bolelo telo. Kao da je sva ta tuga koja je isijavala iz svake njene pore, prelazila u moje misice i grcila ih, zatezala, bolela. Oprostila mu je to - ali nikad nije zaboravila. Ja nisam oprastala - ali sam zaboravljala.

Plakala je i na mojoj svadbi. Nisam se okrenula da je vidim, ali znam da je plakala. Kada mi je prisla da me zagrli, videla sam da su joj oci crvene i da prstima pokusava da rasiri podocnjake kako se suze ne bi izlile na ocigled sviju, prvenstveno mene. Nikada je nisam pitala zasto je plakala. Verujem da bi odgovor bio " zao sto znam da ces se razvesti jednog dana!" - kako je samo znala sve unapred.