Secam se kada sam prvi put uzela cetkicu u ruke. Bilo je leto i imala sam na sebi zutu haljinicu sa vezom. Znala sam da moram paziti da je ne isprljam, ali prve boje na papiru bloka broj 5, odnesose u zaborav sva majcina upozorenja. Secam se da sam se osecala kao da radim nesto jako vazno, kao da stvaram, kao da svakom bojom i oblikom, otvaram jedan sasvim novi svet.

Secam se kada sam prvi put pocela da pisem price. Naravno, to je bio Dnevnik, taj cuveni najbolji i najbolje cuvani drug. Svaku svoju tajnu sam oblikovala pricama koje su otkrivale divne forme mojih osecanja. Svakodnevno sam od obicnog trenutka u dnevniku pravila zivotnu pricu. Kasnije, kada sam prevazisla pisanje dnevnika, pocela sam da pisem price zrelim umom i decijim srcem, naivne, obicne, proste price bazirane na memorisanim trenucima mladosti. Ljubavnih prica je, naravno, bilo najvise - i sve su bile tragicne.

Secam se kada sam prvi put govorila u mikrofon. Gledala sam ga kao najvece cudo i imala tremu pred njim, kratku ali ipak tremu. Plasila sam se da nece reprezentovati dobro moj glas kojim sam prenosila poruke i vesti. Gledala sam ga plaseci se da ce odati neki moj drhtaj ili osuseno grlo. Ali sam se osecala sigurno kada mi je bio blizu usana ili srca. Zdruzili smo se. Ja sam njemu obecala da ga necu izludjivati mikrofonijom, on je meni obecao da ce me sluziti dobro. I oboje smo odrzali obecanje.

Secam se kada sam prvi put sela ispred kamera. "Idemo uzivo" - savrsena defloracija moje inkognitosti. Secam se da sam sa setrom pre pocetka emisije, na njeno insistiranje, drmnula dzin tonik - i dan danas sam joj zahvalna na istrajnosti u svojoj tvrdoglavosti.

I jednog dana, verovatno cu pisati kako se secam svog prvog teksta na ovom parcetu weba, opet zasluga moje blondine. Nadam se da je necu razocarati, jer ona zna granice mojih mogucnosti.