-
-
Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
-
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
-
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
-
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
-
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
-
samo to i ništa više."
-
*
-
Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
-
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
-
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
-
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
-
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
-
anđeli, nje nema više.
-
*
-
I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
-
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
-
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
-
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
-
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
-
na vrata i ništa više."
-
*
-
Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
-
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
-
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
-
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
-
da i ne cuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
-
samo mrak i ništa više.
-
*
-
I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
-
slušajuci, sanjajuci, snovi mi se teški sniše,
-
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
-
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
-
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
-
samo to i ništa više.
-
*
-
Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
-
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
-
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
-
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
-
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
-
vetar samo, ništa više!
-
*
-
I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
-
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
-
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
-
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
-
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
-
slete, stade, ništa više.
-
*
-
Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
-
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
-
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
-
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
-
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
-
Reče Gavran: "Nikad više."
-
*
-
Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
-
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
-
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
-
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
-
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
-
s' tim imenom "Nikad više."
-
*
-
No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
-
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
-
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
-
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
-
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše."
-
Reče Gavran: "Nikad više."
-
*
-
Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
-
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
-
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
-
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
-
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
-
tužni pripev: "Nikad više."
-
*
-
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
-
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
-
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
-
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
-
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
-
misli, grakćuć: "Nikad više."
-
*
-
Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
-
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
-
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
-
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
-
prileć neće nikad više!
-
*
-
A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
-
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
-
"Nesrećnice - viknuh tada - božija milost to je rada
-
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
-
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
-
Reče Gavran: "Nikad više."
-
*
-
"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
-
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
-
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
-
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
-
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
-
Reče Gavran: "Nikad više."
-
*
-
"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
-
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
-
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
-
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
-
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
-
Reče Gavran: "Nikad više."
-
*
-
I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
-
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
-
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
-
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
-
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
-
spasti neće - nikad više!
*Di*BDBC