Samocom bojim dane

docekujem noci, prizivam jutra,

ispisujem par reci,

mokrih od kisa iz mog oka

na jastuku zelja.

Duga je noc u kojoj nadanja samo

odjek cuje se daleki,

od koje praskozorja kriju svoj sjaj.

A u noci suze netaknute iskvarenoscu,

u oku mom skrivene placu za tebe

krijuci se od ociju tvojih,

ponos da sacuvaju,

vole te sopstvenim sjajem.

Trazim put koga nema,

ocima slepca sto prosi ljubav,

sto prosi nadanja.

Ostaju samo snovi pohabani samocom,

nemirom iznoseni, ostricom bola zigosani.

Idem u noc dusom koja trazi mir,

tvoje ime svetinju dozivam,

cekajuci te kao blagoslov

poput isposnika u pustinji.

 

 

 

No moje nade, ljubav, misli,

seku neke druge suze

neki drugi otkucaji srca

sto Jovanu se stadose moliti sada,

da staze moje poploci liscem pokislim

u sred cvetnog proleca.

Koracam stazom, moram.

Samo

nek me uspomene ne zaborave

i kad godine ostave trag na licu,

neka sete me na nase setnje,

kisu u tvojoj kosi,

miris jula,

radost u tvome oku

sjajnu kao zvezde,

pod kojima poljubci tvoji milovahu moje usne.

Neka nikada ne ostanem nem

pod suncem koje sja

pijan od tvog odsustva.

Neka noci *zauvek* nose miris nas,

neka imaju ukus

onog sto smo bili i zeleli, onog sto jesmo

nase ljubavi

koju cuvali smo samo za nas dvoje

* zauvek *

• Ostavljam trag u pesmama...
• ...otiske zivota...
• trag koji si ostavila na dusi...
• ostavljam misao precutanu...
• tragove praznine...
• razbijene snove...
• izdajnicke kapi tuge...
• ostavljam tragove kad mi nedostajes...
• varam svoju samocu...
• secanjem na nedosanjani san...
• neznosti zeljan kao dete...
• ne zeleci bajku s tuznim krajem.

 

       Nekada moras otici,da vidis ko ce doci za tobom.

       Nekada moras pricati tise,da vidis ko te slusa.

       Nekada se moras potuci, da vidis ko je na tvojoj strani.

       Nekada moras donositi pogresne odluke,

       da vidis ko ce ih ispraviti.

       Nekada moras voljenoj osobi dopustiti da ode,

       da vidis da li te voli dovoljno da se vrati.

       Ima trenutaka kad zelis,a zelja je neostvarljiva...

       Kad volis a ljubav je zabranjena...

       Kad places a suze ne mogu poteci...

       Kad ono sto srce oseca usne ne mogu reci.

       Voli i onda kad zbog toga patis,

       neces se kajati jer jednom ces shvatiti...

       Covek ne umire kad prestane da dise

       vec onda kad ne moze da zavoli vise.

• Jutro me dotice svetloscu, toplinom, plavetnilom,
• a u meni jos crni tragovi noci u kojoj sam bio sa tobom.
• Kad god si me posecivala budjenje je donosilo dve tuge :
• jednu sto sve bilo je san , drugu ako je sve tako
• zasto bar nije trajalo duze.
• Jutros budjenje donelo je radost sto je tolika zloslutnost
• bila samo san ...
• Sami u prostranstvu noci ... U susret dolazili su nam
• talasi ogromni, tamni ...
• Nebo tamno, tamo daleko spustalo se i stapalo s talasima ...
• Ja sledjen, skamenjen, obeznanjen trazeci mrvicu topline
• potrazio sam tvoju ruku ... Bila je hladna ...
• Trazio sam tvoje oci kao svetionik u gustom mraku
• sto nas je potapao... Nisu sijale ...
• Mnogo je bilo boli tu oko mene, ogradjivao sam
• se smehom ... Smeh je bio moj lek za sve sto je bolno ...
• Trazio sam malo ljubavi u toj tami i pitao se
• je li iko ikada pozeleo u tajnu ljubavi ???

• Jednoga dana cuces o meni
• Mozda ime
• Mozda glas
• Mozda celu pricu
• Mozda ces se
• Prepoznati
• U toj zeni
• Sto je opevah
• U bolu
• I picu
• Al nije vazno to
• Znaces
• Da sam te voleo…
• Jednom ces se setiti
• Mozda casa
• Mozda dana
• Mozda jedne noci
• I pozeleces
• Al ja ti
• Vise nikad
• Necu moci
• U narucje doci
• Al nije vazno to
• Znaces
• Da sam te voleo…

• Covek ponekad mora da izgubi dusu da bi uopste saznao da je ima.
• Zato i postoje nesrecne ljubavi, da se naucimo da ne volimo samo sebe.
• Ako ikada dozivis poraz, ne dozvoli da u tvom oku zablistaju suze,
• jer ljudi su zli i na rusevinama tvoje srece,
• sagradice spomenik svojoj pobedi ...

 

•                                                                    Sve sto imadoh
•                                                                    dadoh ti
•                                                                    rekoh ti
•                                                                    nemam vise sta.
•                                                SEM DA CU TE VOLETI I KAD
•                                                TI TO NE BUDES ZNALA.

 

Zalutah duboko u tvoje srce

" Vrati se i poljubi me ... Vrati se i kazi mi - volim te ... Vrati se jer silno zelim te ... Vrati se jer samo secam se ... Vrati se i snazno grli me ... Vrati se jer molim te ... Vrati se bez tebe nestajem ... Vrati se za tobom umirem ... Vrati se tugu izleci mi ...  Vrati se i voli me ..."

Odmice dan ... Suton mi ostavlja trag ... Cekam mesec, cekam zvezde ... Dovoljne su dve ... Tvoj i moja ... Ljubav i nada * ...

** NiKaD tE nIkO vOlEtI nEcE, k'O sTo Te VoLiM jA** ♥

Nek ti ovaj dan donese srecu,mir,radost...

• Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
• nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
• bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
• i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
• "Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
• samo to i ništa više."
• *
• Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
• svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
• De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
• za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
• njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
• anđeli, nje nema više.
• *
• I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
• neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
• da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
• na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
• posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
• na vrata i ništa više."
• *
• Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
• "Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
• bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
• i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
• da i ne cuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
• samo mrak i ništa više.
• *
• I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
• slušajuci, sanjajuci, snovi mi se teški sniše,
• i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
• "O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
• "O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
• samo to i ništa više.
• *
• Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
• I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
• "Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
• miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
• miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
• vetar samo, ništa više!
• *
• I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
• lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
• gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
• niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
• povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
• slete, stade, ništa više.
• *
• Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
• zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
• "Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
• što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
• kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
• Reče Gavran: "Nikad više."
• *
• Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
• mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
• al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
• i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
• zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
• s' tim imenom "Nikad više."
• *
• No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
• reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
• Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
• a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
• odleteće i on ko i Nade što me ostaviše."
• Reče Gavran: "Nikad više."
• *
• Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
• "Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
• valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
• dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
• tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
• tužni pripev: "Nikad više."
• *
• Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
• naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
• i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
• u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
• šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
• misli, grakćuć: "Nikad više."
• *
• Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
• tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
• i u misli zanesena, meni klonu glava snena
• sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
• prileć neće nikad više!
• *
• A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
• kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
• "Nesrećnice - viknuh tada - božija milost to je rada
• da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
• pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
• Reče Gavran: "Nikad više."
• *
• "Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
• zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
• dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
• uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
• uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
• Reče Gavran: "Nikad više."
• *
• "Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
• u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
• S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
• samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
• izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
• Reče Gavran: "Nikad više."
• *
• I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
• krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
• oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
• svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
• duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
• spasti neće - nikad više!

                                                                      Nedorečene misli,
                                                                      Zatočena osjećanja...
                                                                      Nada, grumen zemlje,
                                                                      Osipa se pod pljuskom čekanja.

Ako trazis srecu, nece ti pomoci savrseni izgled,
duge noge ili duboki dekolte, novac ili moc,
ali ono sto zraci iz tebe iz tvog oka i duse ?
   Ja, nadjoh je za tren i izgubih u samotnim nocima,
tamo, gde zalosno sume reke pune sena ...
Samo godinu ranije na danasnji dan, bese to sreca.
I izgubljena sreca jos uvek je sreca i sve sto boli ili
na nju seca to je njezin zaostali deo.
Kad te snaga izda, i zanemi vera, kad zedj srca
postane veca, tad vidis da je sreca kao san.
U duboko vece, kad ugasnu svece, posle tamnih
jada, jedna nostalgija duga da te seca,
sa bolom na srecu i radoscu na tugu.

Odsutan u vremenu i prostoru, daleko od svih u nekom svom svetu. Ni budan, ni u snu.
Zguren u kucici, zagledan u daljinu u tamu. Muzika tek da razbije tisinu. Nekome bih rekao
nesto ali kome i sta reci ? Postavljam sam sebi pitanja i trazim odgovore. Zasto, kako,
da li ... I kad nadjem odgovor, pitam se da li je pravi, tako u krug danima, nocima.
Nekada probleme resavao u hodu, sada naisao na nepremostive prepreke.
Taj glagol morati zar ja toliko bitan u zivotu ?
                                 
                              Zamisljah zivot
                        kakvog zelim ziveti i cuti ...
                        bejahu to samo zelje
                        koje niko i ne sluti ...
                        u ljubavi sto srce cupa
                        i srecu sa mislima melje.