Samocom bojim dane

docekujem noci, prizivam jutra,

ispisujem par reci,

mokrih od kisa iz mog oka

na jastuku zelja.

Duga je noc u kojoj nadanja samo

odjek cuje se daleki,

od koje praskozorja kriju svoj sjaj.

A u noci suze netaknute iskvarenoscu,

u oku mom skrivene placu za tebe

krijuci se od ociju tvojih,

ponos da sacuvaju,

vole te sopstvenim sjajem.

Trazim put koga nema,

ocima slepca sto prosi ljubav,

sto prosi nadanja.

Ostaju samo snovi pohabani samocom,

nemirom iznoseni, ostricom bola zigosani.

Idem u noc dusom koja trazi mir,

tvoje ime svetinju dozivam,

cekajuci te kao blagoslov

poput isposnika u pustinji.

No moje nade, ljubav, misli,

seku neke druge suze

neki drugi otkucaji srca

sto Jovanu se stadose moliti sada,

da staze moje poploci liscem pokislim

u sred cvetnog proleca.

Koracam stazom, moram.

Samo

nek me uspomene ne zaborave

i kad godine ostave trag na licu,

neka sete me na nase setnje,

kisu u tvojoj kosi,

miris jula,

radost u tvome oku

sjajnu kao zvezde,

pod kojima poljubci tvoji milovahu moje usne.

Neka nikada ne ostanem nem

pod suncem koje sja

pijan od tvog odsustva.

Neka noci *zauvek* nose miris nas,

neka imaju ukus

onog sto smo bili i zeleli, onog sto jesmo

nase ljubavi

koju cuvali smo samo za nas dvoje

* zauvek *