Noć se spremala da napusti mali grad, zvezde su bledile, povlačeći se pred svetlošću koja se šunjala negde iza oblaka. Grad je spavao, tek ponegde je neko svetlo bilo upaljeno. Iza jednog  prozora, kroz, pomaknutu zavesu, video se lik i samo ruke koje su se brzo pomerale kucajući po tastaturi.

Na trenutak je sklonila kosu rukom, video se zamišljen pogled upućen ekranu računara, pa sve brži let prstiju. Ona je blogerka.... Piše nešto.... upravo je završila pesmu, nežnu, upućenu čežnjom mladog srca nekom daleko, nekom ko  nije pored nje, nekoj izgubljenoj ljubavi....nekom  ko možda nikad nije ni bio pored nje...

Momenat, zastaje, a onda se menja nick...više nije zaljubljena devojka...sad je iskusna žena, pecka malo svojim komentarima, iznosi neke životne istine, savetuje, smeje se, otvara poštu,... koliko poziva za druženje, sastanak, dopisivanje...smeška se odgovara dvosmisleno, nastavlja sa šalom, nekima i ne odgovara, samo osmeh....

Treći nick....ko je sad? Neko pun mašte, ili neko nespretan u svojim komunikacijama? Neko ko ne zna ništa o računaru, ili srtučnjak, programer koji sve ima u malom prstu? Neko ko pokazuje  slike snimljene ko zna u kom delu sveta, ili možda nežan cvet?

Zamišljena je trenutak, a onda piše, piše, oči je pomalo već peckaju, ali ne može da se odvoji od čarobnog ekrana. On joj daje sve, i prijatelje, i ljubavnike, i komšije, i drugare, tu može da se potpuno opusti, da je vole, i da ona voli njih.

Proteže umorno ruke, spava joj se, zora je, i ove noći,kao i mnoge pre, ceo svet je bio njen,.... ona je blogerka....

Isključuje računar, zatvara svetiljku koja joj više ne treba, ide da spava, okreće se ka krevetu, spušta ruke na naslon stolice, a onda  polako pokreće stolicu koja se kotrlja do njenog kreveta....Sneno rukama podiže svoje paralizovane noge...polako....polako....

Veliki poljubac