8-Jun-2011, 17:49

Ima jedan dan što
u sećanjima vreba;
nanovo zri u tišini
da bi se ponovio,
jednom,
onaj poznati osmeh
i iste one reči, pogledi,
pa zvoni u grudima
u čast savršeno
ponovljene istorije.

Ima jedan čas
što ga prizivam
iz daleka da dođe da mi
ponovo pomuti um i pogled,
još jednom me rodi,
od srca svog me sazda
i posadi pored tebe,
u prašinu Kalemegdana,
pravo u taj prvi
suton nad rekom;
Rekao sam, vidi,
eno Venere,
a Venera se stade
postojano udaljavati.

Ima i jedan trenutak
koga ni čitava večnost
nije dostojna
i u koji sabiram
svo postojanje! Sav život i
sva smrt, Vaseljena staje
da tone u taj vremenski
singularitet,
u crnu rupu iz koje, gle,
ipak pobegoše naši pogledi,
uzdasi,
pravo u sećanje.

Ima i jedan san
što iznova ga sanjam i
u kome vidim te, celu
kako dišeš moje uzdahe.

Ima i jedan život što
me živi,
poput izlizane čizme me nosi
pod čijim korakom se čitav
svet okreće, pokreće,
i dani prolaze
dok čekam kraj.

I jedan svemir ima
u kome opet postojiš,
i jedan u kome mene nema.