Danasnji dan k'o stvoren za uzivanje bi. Kao i ovih proteklih nekoliko dana. Prolecnih. Izmami mi osmeh na lice, bezrazlozno. Prisetih se sunca, plaze, mora... I, k'o nova.

Veci deo pre podneva, a i koji sat posle, iskoristila sam izlezavajuci se po krevetima. Bukvalno. Nesto sto godinama radila nisam; zaboravih kako je dobar osecaj biti mazno lenj, samo zbog sebe i za svoj gros. Citala detetu novu knjigu, "Povampirena guska". Smejali se i kikotali, uzivali.

Malo kasnije, kum mi se radosno oglasio. Na danasnji dan, postao je otac maloga klipana od 3200. Ne moram ni napominjati kako sam odmah kumicu u bolnicu zvala, cestitala i maltretirala sa milion pitanja. Iako osetno umorna i bolna, kroz osmeh mije odgovarala na svako. Vrati i mene u te prosle dane. Uspela mi i reci:

"Znas, kumice, bila si u pravu. Za sve...". Kroz smeh, naravno.

Posle rucka, pade mi na pamet da izadjemo, odemo sto dalje iz kuce. "Artur i Minimoji", topla preporuka. Smejali se i kikotali, uzivali. Ponovo.

Nakon toga, setnja Zemljom Carobnih Svetiljki - Terazije i Knez. Neizostavno slikanje, za uspomenu na ovaj spontani dan. Odlazak u Mek; ipak nije bio toliko sit da bi ga propustio. Njegova neobavezna prica i moje gubljenje u dubinama ociju i pogleda mu. Moje dete raste, odrasta, svakim sledecim treptajem mojim.

U povratku, spontano mi je izustio kako sam ja najbolja mama i, ma sta da mi ko drugi kaze, samo da se sklonim. On zna i on kaze da sam ja najbolja i da to nikada ne zaboravim. Zastala sam. Pogledao me je svojim divnim, toplim ocima, klimnuo glavom i ponovio:

"Jel' znas, mama ? Stvarno jesi najbolja."

A veceras... Neocekivana poruka stize. Od nekoga koga sam odavno u ad acta mislila staviti. Tako je malo trebalo...vise puta. A nije nam se dalo... Ipak, lep je osecaj kad i posle svega, shvatis da taj neko misli na tebe. I, koliko god da je malo, stalo mu je.

Ima li boljeg nacina za docekivanje, mozda po poslednji put na ovaj datum, Pravoslavne Nove godine...?