...kad ti je nista i kad ti je sve.

Od jutra, osmeh sa lica nisam umela skinuti. Toliko, da su me na poslu svi redom pitali sta li mi se to desilo, a zalutao je i jedan mail (od muskog kolege, naravno), tipa:

"...mora da je palo jutarnjeg sexa..."

Ccc...samo ne znam gde i s' kim.

Posle Sunca, oblaci se neki spustise, al' samo na tren...rasterah ih osmehom, nekako.

Zavrsila s' poslom, otrcala do biblioteke, valjalo je malo i um nahraniti. Zalutah i do Plato knjizare...izgubih se u moru knjiga, samo da bi me iz istih prenula poruka:

"Zaboravio sam Zlato ima danas rodjendan u 6..."

A na satu pola sest... Trci, juri, detetu poklon neki da se uzme; taksi neki da se nadje; javljaj majci dete da mi lepo spremi; uleci u kucu k'o furija, presvlacenje i paljba napolje. Stigosmo sa nekih pola sata zakasnjenja. Fancy.

A tamo...poput Alise u Zemlji Odraslih sam bila. Malo mi i previse istog osecaja. Zalutalosti. Tih pogleda, kad mi se mali sjuri i povice mamaaa. Kao da sam sa druge planete. Pa, i na kraju rodjendana, mama slavljenice:

"Izvini, ali ja moram da te pitam... Koje si ti godiste ? Ti stvarno, kao da si mu sestra..."

Pri tom, ta ista mama (vrlo, vrlo ok lik) je, mozda, i jedina koja je mladja od mene, u moru tih cika i teta.

U povratku kuci, pred samom nam kapijom, komsiji doviknuh jedno dobro vece.

"Idi, bre, komsi'ka...ne mogu da te poznam. Ti svaki put sve mladja..."

Udjem u kucu, trk pred ogledalo. Ne, ne pise mi nista na celu. Danas nije  Zezajte Ariel Dan. Samo se tako namestilo.

I padnem malo u bedak, jer...kako i bilo sta da uradim ili kazem, ako sam u ocima drugih i dalje poput deteta nekog. Mislim, stvarno... Trideseta sve mi bliza, a od mene adolescenta napravise.

Dosta mi je toga i kod kuce, od roditelja... Kao da se, sve vreme, samo pokusavam igrati igre Odraslih; takav mi osecaj stvaraju. Pa se bacih u laicku psihoanalitiku sebe se. I skoro mi i gore bi.

Tako bi i ostalo, da usput...negde...ne naletoh na jare malo. Pod maskom narogusenog starca, a u dusi tako milo i umiljato... I, za tren, sve mi preokrenu. Osmeh mi na licu stoji. Pa mi bolje, lakse. Ruzne misli nestadose. Bez povoda, bez krajnjih namera. Kako je dobro imati takvo stvorenje, Podizaca, u zivotu. Neke stvari, neki  ljudi, nemaju cenu. I treba ih negovati, cuvati. Na sve nacine. Jer, nekad je i tako malo od njih dovoljno da stvari krenu na bolje. Kao sada, veceras.

Al' mi zato pokvari koncepciju da napisem turoban post...