Kad li sam poslednji put pismo dobila, upitah se skoro. Tek po koju zalutalu cestitku ili telegram, uz neki prigodan datum. Pismo, u koverti i postom poslato, ne.
Tempo i nacin zivota umnogome su uticali na to da smo postali nezadovoljni ustaljenim i uobicajenim obrascima stvaranja odnosa i komunikacije. Presli smo na takve vidove gde bukvalno krojimo i stvaramo, ono sto nam i kako nam, odgovara. Onomad, smejali smo se na film You've got mail; danas, zastupljeno nam je u svakom svom obliku.
Preplavljeni smo kojekakvim linkovima za upoznavanje i web romanse, postupak za uclanjenje vrlo lak. Pristup i registracija, popunjavajne profila, trazim - trazis, lupis sliku mozda i, nakon dan, dva pet...inbox ti se prepuni porukama ove ili one prirode. Tvoje je da izaberes samo.
Nekada je bila car u visednevnom iscekivanju postara da zazvoni dvaput, nestrpljivog otvaranja koverte, susreta sa rukopisom bica koje nam pise. Danas, tu su mail-ovi, e-cards, messenger-i razni. Ma kako veselo i sareno, bezlicno ipak.
Usred svih tih novotarija nam pridoslim, izgubila se trodimenzionalnost. Ostale su reci; ah, te opasne, a ja znam vraski koliko, reci. Da, napredniji imaju i mikrofone i kamere; u redu je koristiti ih za kontakt sa rodbinom nam i dragim bicima, raseljenim svuda po svetu. U suprotnom, vuce mi, po malo, na egzibicionizam. Nikada ne mozemo znati koga, na taj nacin, u toplinu doma svoga uvlacimo, pred kime se "ogoljavamo". Anonimnost, pratilac verni ovakvih pisanija, kao i sve, ima dve strane. Svakako, donosi prednost. Covek se opusti, oslobodi, bude iskren i svoj, bez glume i straha da ce ga neko uniziti ili izlagati ruglu. Opet, ima i ona druga strana. Perfidnost, pokvarenost, zloba, devijantnost bilo koje vrste, ogrnuta najsladjim i najprihvatljivijim mogucim recima. Poput price o Ivici i Marici, ili o Crvenkapici. Nikada ne znamo u kome cuci jagnje ili vuk.
Sa setom se prisecam prica svoje bake, opisa njenih osecanja u iscekivanju tih, rukom pisanih, izjava raznoraznih. Kao i slanje njenih, pospricanih omiljenim joj parfremom, u vrpcu uvezanim i, mozda, slikom udenutom medj' listovima. I svojih se secam. Nevinih decijih, punih prica; kasnije punih ljubavnih pesama...ukrasenih citavim vrtovima neopisivih cveca, crtanim u zaglavlju. Kao i onih, koje sam koncem po papiru vezla, bivsem u vojsci dok je bio. Sta sve ne radih...
Da; nekada je to bila romantika, cistota i intimnost...ne mogu se oteti utisku da je danas, ovaj i, na ovaj nacin opisan, nacin komunikacije pun neke pozude, misticnosti, uz po koju mrvicu perverzne radoznalosti.
A mozda i gresim...
