Neki dan protekle nedelje, maleni me je docekao kod kuce sa jelkom i ukrasima, skinutim, uz pomoc dede, sa tavana nam. Sa vrata je poskocio na mene i trazio zajednicko kicenje, nas ritual. Nemamo ih tako puno, tako da mi je poseban. Kicenje, a ne i sam pojam doceka.

Primecujem da, kako godine odmicu, sve mi je manje prijatno, kako se decembar i sama fama oko doceka priblizava. Koga i sta mi to docekujemo ? Po cijem nalogu, preporuci...? Za tamo neki 31. decembar, tacno u ponoc, hajmo svi na noge lagane i veselo, veselo. Ne volim dirigovane stvari. Proslu subotu sam se provela, kako nisam za protekla tri doceka; uvek mi je tako i bilo.

Nije ni cudo sto se ovaj mesec naziva mesecom depresije, kod nas jos i prenaglasene. Vec danima posmatram ljude oko sebe kako, kao pomahnitali, jure iz radnje u radnju, u potrazi za novim poklonom, haljinom, odelom, cipelama, frizurom... Novo za Novu. Trose i vreme i novce koje nemaju...zarad tog laznog sjaja srece, veselja... K'o da ce nam sutra, prvog januara, sve bolje biti.

Meni je Nova godina svaki drugi moguci dan... Nova godina mi je kad me dete iznenadi crtezom, vredno radjenim, samo za mene. Nova godina mi je kad na njegovom licu procitam da je on dozivljava i oseca u sebi. Nova godina mi je kad procitam dobru knjigu i naucim nesto iz nje. Nova godina mi je kad me iznenade prijatelji. Nova godina mi je bilo koja uspela proslava i izlazak. Bilo sta to moze biti. Sve dok je spontano i neplanski.

Ne volim kalupe, pa to ti je...