Kako pomoci tvrdoglavo emotivnom muskom stvoru od dvadeset i dva leta, naci mu se u muci, prizvati ga svesti i zdravoj pameti, kako ne bi potpuno skrenuo s’ uma ?!

Nepunih mesec dana, posmatram svog najmladjeg brata kako kopni i vene. Zbog kratke veze od neka dva meseca, nesrecne ljubavi.

“Nikada vise necu voleti…”, kaze.

Slabo jede, slabo spava, povukao se u kucu, u sebe. Svakodnevno mu drugari dolaze, smenjuju se na dnevnoj bazi, ne daju m sam da bude; tu su dok ne zaspi, jedan od njih cesto i prespava.

Veceras je sam. Udjoh u sobu u potrazi za upaljacem na dohvat ruke – kako ne bih svez lak pokvarila i zatekoh ga kako place. Ponovo.

Upoznata sa celom situacijom, a cutati moram; malo sta mi je sam rekao, sve od drugara mu saznadoh. I boli me; tesko mi je da ga gledam u takvom stanju. Srednji brat ga samo zeza i sprda se na njegov racun. A situacija ni malo za salu nije; devojka je bolesna, neka srcana anomalija koju ne mogu srediti. Sedamnaest godina i predaje se, u depresiju i ona pada.

Da mu bar neku utehu mogu pruziti, reci pronaci da ga umirim, rasterecenje neko ponudim…