I odem ja tako, ponovo, do banke. Kesa nesto, prebrzo, ponestalo, a i vikend pred nama; nema se, a mora se. I opet kod tog malog zapadnem, ovaj put sve kulturno, seretski poslovno. Iza mene, javlja se platform manager, nesto k'o da bi rek'o. Mahnem, izgestikuliram da cu doci posle i javiti se. Ok.

Odem, pozdravim se, prilazi i drugi platform.

"A tebi, bese, kartica ono nije u redu ? Mozemo to sad da pogledamo, da sredimo, da ne moras stalno se cimati na salteru da dizes..."

Divota jedna od usluznosti i ljubaznosti, mislim se. Predam karticu i sednem "to malo" da sacekam. Upustim se u neki neobavezni razgovor sa ovim prvim...sta, ko, gde, kako...uobicajeno. Iz razgovora me prenu zvuk pristigle poruke. Uzimam telefon, otvaram, citam i...gusim smeh u sebi; gde cu se u punoj banci blamirati histericnim smejanjem...

"Au jebote kakve noge imas aj izadji samnom na pice :-)"

Kad pala sa stolice nisam ! Kad vec ni za sta drugo, a ono bar za upornost peticu da dobije mali... Neumoran. Okrenem se, diskretno, pogledam u njegovom pravcu,a on...blagoteleci pogled sa kezom mu na licu. Mislim da mu je pogled moj vise od reci govorio i, bar tad, manuo se corava posla.

Kako god, karticu ipak sredili mi nisu..."ostavicemo za ponedeljak, nesto tu treba da se isproverava, pa ti dodji..."

Vala, koliko ih posecujem, komotno bih se mogla i zaposliti tamo. Ili, sto mi neko crva umetnu, bar minus i kredit srediti...