Volim iznenadjenja, neizvesnost, spontanost, nepredvidivost.

A on je banuo upravo tako, tacnije, usetao. Plan neki, samo njemu znan; meni ga otkrivao nije, sve do posle malo...

Privlacan, sarmantan, vispren, zanimljiv, elokventan, nadprosecno inteligentan, prepun pozitivne energije, ideja, zivota... muskarac sa velikim M. Usetao i otpoceo svoj "lov", nazovimo to tako. I ne osetivsi, "plen" postadoh. Ususkan, uljuljkan, namiren.

Neobicno sve i nesvakidasnje oko upoznavanja, vidjanja, veze...svega. Meni, njemu ne...samo taj zavodljivo mangupski osmeh na usnama i pogled koji ledi krv u zilama, koji upija i guta. Kako da ne prija...kako da ne opije...

* * *

Sad u  petak, u radni sat izasla, zavrsavala nesto po centru. I naleteh na decka jednog, deo proslosti davne, neizvesna naznaka pocetka koji nastavak doziveo nije. Pozdravismo se, pokrenuli kurtoaznu pricu neku...prvo pitanje - jesam li se udala. Polako, ali sigurno, averziju prema istom dobijam. Pitanju, mislim. U jednom momentu, rece on meni:

"Skini te naocare..."

"Zasto, sta smeta ? Ne vidim  nista od sunca..."

"Skini, molim te, zelim oci da ti vidim". Poslusah ga zbunjeno.

"Ti si...najveci folirant kojeg sam ja ikada upoznao...najgora od svih zena..."

"Mladene...? Kako...pa...ne razumem..."

"Znas li ti...pa ti si meni samo tako (i tu ide gromoglasno pucketanje prstima), pobegla pred nosem ? Izmigoljila mi se iz ruku, nestala...?"

"E, ti...nisam ti ja nigde pobegla, vec se ti nisi potrudio..."

Svaka dalja prica na tu temu, suvisna je bila. Pognu glavu i nasmesi se, upita za dete, otpozdravi i razidjosmo se, svako na svoju stranu, svojim poslom.

* * *

Dve suprotnosti, dve razlicite price, proslost i sadasnjost. Nagnase me na razmisljanje...pa se mislim nesto...

Da li se pravim muskarcem, pobednikom, moze nazvati covek koji samo osvoji...ili onaj koji uspe da zadrzi osvojeno...? Onaj koji uziva i u cilju, a ne samo u putu do istog...? Pitam se, pitam...

I odem ja tako, ponovo, do banke. Kesa nesto, prebrzo, ponestalo, a i vikend pred nama; nema se, a mora se. I opet kod tog malog zapadnem, ovaj put sve kulturno, seretski poslovno. Iza mene, javlja se platform manager, nesto k'o da bi rek'o. Mahnem, izgestikuliram da cu doci posle i javiti se. Ok.

Odem, pozdravim se, prilazi i drugi platform.

"A tebi, bese, kartica ono nije u redu ? Mozemo to sad da pogledamo, da sredimo, da ne moras stalno se cimati na salteru da dizes..."

Divota jedna od usluznosti i ljubaznosti, mislim se. Predam karticu i sednem "to malo" da sacekam. Upustim se u neki neobavezni razgovor sa ovim prvim...sta, ko, gde, kako...uobicajeno. Iz razgovora me prenu zvuk pristigle poruke. Uzimam telefon, otvaram, citam i...gusim smeh u sebi; gde cu se u punoj banci blamirati histericnim smejanjem...

"Au jebote kakve noge imas aj izadji samnom na pice :-)"

Kad pala sa stolice nisam ! Kad vec ni za sta drugo, a ono bar za upornost peticu da dobije mali... Neumoran. Okrenem se, diskretno, pogledam u njegovom pravcu,a on...blagoteleci pogled sa kezom mu na licu. Mislim da mu je pogled moj vise od reci govorio i, bar tad, manuo se corava posla.

Kako god, karticu ipak sredili mi nisu..."ostavicemo za ponedeljak, nesto tu treba da se isproverava, pa ti dodji..."

Vala, koliko ih posecujem, komotno bih se mogla i zaposliti tamo. Ili, sto mi neko crva umetnu, bar minus i kredit srediti...