Početkom leta je procurela je neka voda od komšije. U hodnik žutog stana belih zidova. Naravno, primetila si tek kada je malter počeo da otpada sa plafona a vodena mrlja da se razliva po zidu. Samo je ti je to nedostajalo na onu sparinu.
Prvo si morala skloniti sve cipele iz hodnika. Koji je toliko mali da u njemu nema dovoljno mesta za tvoje štikle, pinup motive na salonkama, R.-ove londonke i underground patike i celog jednog komšiju . Dakle, morala si malo posložiti, da bi čovek mogao normalno ući.
Onda ste ga pozvali. Komšiju. Koji je prvih deset minuta u svom teget odelu uspešnog čoveka i matching bež/drap (jebem ti boju koja se zove „drap“) cipelama (i kaišu, naravno) zamišljeno posmatrao fleku na zidu. Povremeno se mrštio, gladeći uredno obrijanu bradu. Izgledao je kao čovek koji rešava diferencijalnu jednačinu ili ima teških probavnih smetnji. Sve u svemu, teško sranje. Kaže čovek (ne tim rečima ali...). Kod njega je sve u redu. Nije siguran da od njega curi. Nema on tu šta više da gleda. Proveriće. Rešiće. Na kraju, okrečiće njegovi majstori. Ljudi smo. On je u gužvi ali ovih dana svakako. Naravno. Sigurno. Pouzdano. Iskreno. Zazvučao je kao reklama za banku. Ili stranku. Ili deterdžent. A tako je nekako i mirisao. Dakle, ode komšija a ostade fleka. I gomila cipela u sobi.
Sredinom leta putovala si u grad na severu. Imala si neki seminar/trening/team building ili kako god već zovu kolektivno ispiranje mozga..korporacijskim vrednostima.. i jeftinim motivacijskim trikovima. I R. je išao sa tobom. Ne na seminar. U grad na severu je išao. Nisi putovala sama. Niko vas nije ispraćao. Nisi prelazila granice sa osećajem da je nešto veliko umrlo u tebi. Nije ti se vrtelo u glavi od „Country roads“. Nisi se brinula mnogo kuda si krenula. A ni kuda ćeš stići. Nisi bila patetična. Nisi upamtila ni jedno uniformisano lice. Ništa se značajno nije desilo. U tih 5 sati. Prvi put. Nešto se promenilo. Prošlo je valjda suviše godina. Ili si se od sopstvenog ponavljanja umorila. I smorila. Ili je lakše kada nisi sama. Nije bitno. Svarila si konačno to mrtvilo u stomaku.
U gradu na severu, ovog leta pronašla si savršeni crveni karmin. Za tvoje bledilo. I tvoje crne oči. I pinup look koji gajiš ove godine. I neki mračni podrumski klub, gde lepi ljudi u crnom mingluju, uz zvuke swinga ili bluesa ili rockandrolla. Savršen karmin. Za tvoje ponovo stečene obline. Što je samo politički korektan izraz za činjenicu da si se ugojila onih 5 kilograma. Pa si opet od obične plavuše postala zanosna. Ili sisata i guzata, narodski rečeno. Dakle, savršeni crveni karmin. Pronašla. R. je pronašao i najjednostaviniji način za skidanje istog. Tako da je i to rešeno. Oduvek je voleo pinup girls. A ti čoveka u crnom koji hoda po liniji. Nedostaju još samo savršene crvene cipele (bez puta popločanog žutim ciglama, nije ovo jebena porno bajka). Ali to je već druga priča.
Krajem leta I. je rešila da postane pevaljka. Pevačica već jeste. Rekla je to smejući se jasno i naivno. Ne može više. A ni dalje. Ovako. Tako nekako je složila reči. Pa je usledio hrabar i ironičan monolog o bluesu, fašističkom kapitalizmu, Srbiji, gladi, detetu koje nikada nije videlo more, rockandrollu, crvenim salonkama... Tebe je odjednom bilo užasno sramota, što sediš u njenom iznajmljenom stanu, što jedeš njene bruskete, piješ vino koje je ona kupila (jer si najobičniji snoboski gad koji je prestao da pije bilo šta drugo osim belog vina!), što imaš više kredita na mobilnom nego ona u novčaniku, što si 2 puta ove godine išla na more, što tvoj karmin košta kao jedne poštene dečije farmerke, što sediš nemo i slušaš. I ne smeškaš se.
Ona je pričala... Našla je oglas u novinama, oni sviraju po kafanama, nekim klubovima u koje nikada niste kročile, i po svadbama, naravno.Repertoar 4000 pesama (jbt toliko toga ima!) Ići će na audiciju, da je čuju. I vide. Skinula je neke hitove, pa uči, nije to teško, laki refren, pevala je ona i teže stvari. Neće joj biti strašno, zamisliće da je glumica i da ima ulogu pevaljke u filmu najcrnjeg talasa. Pogledala te, oduvavši dim neke jeftine cigarete u stranu... Pogledala te. Nije tražila podršku. Samo razumevanje. Ti si ćutala. Uspela si da kažeš. „Dobro. Znam da moraš“. I naravno da dodaš, na kraju, kao najgora kučka: „Nemoj da očekuješ da ti dođem na svirku, ako se to uopšte tako zove“. Nasmejala se. I. se uvek najlepše smeje kod najtežih sranja.
Danas, ulazeći u žuti stan belih zidova ugazila si u gomilicu maltera oljuštenog sa zida. Fleka iz komšijinog stana se još uvek suši. Komšija izgleda nije čovek. Nije ništa rešio. Od onolikih obećanja ostadoše samo fleke. U nekim neverovatnim oblicima. Prave Rorschachove mrlje na tvojim zidovima. A ti si uvek bila ekstarvagantna u psiho testovima.