Ti si super. Ono, baš si cool. Moderna. Savremena, što bi rekli konzervativci. Otvorenih shvatanja (kao da su shvatanja prozor pa ih širom otvoriš, ali dobro). U toku si... Nisi zatucana (tucana često, zatucana nikad, hvala na pitanju, odgovorila bi nekom primitivcu da te pita ali još nije pitao). Korektna si. Nemaš predrasude. Ili predrasuda (kog li su oblika u množini nikad ne znaš).

Tolerantna si. Uvažavaš razlike, različitosti i raznolikosti. Verske, rasne, polne, rodne, statusne, demografske, geografske, razlike životnih stilova (jebo te ovo zvuči kao brief za istraživanje tržišta)...  Imaš razumevanja. Pregršt razumevanja. Ma čitave vagone razumevanja (i neke nove metafore, očigledno). Imaš i poštovanja za druge. Za drugačije. Ma za sve.

Demokratična si. Sada koliko osoba može biti demokratična? Recimo da poštuješ demokratska načela (ali pošto smo konstatovali da sve poštuješ ovo je suvišno, zar ne?).

Dakle, da skratimo sranje od uvoda. Ti si super, otvorena si, moderna, tolerantna i transparenta (ovo je tako odlična reč za ubaciti u ovakav tekst).

Ne bečiš se kada na ulici vidiš crnca (uh ovo je valjda politički korektno..). Uredno se javljaš komšijama Kinezima i pomaziš Kinešče po četvrtastoj glavici. Ma uopšte ti nije bezveze kada u 7 i 56 ujutro u autobus uđu Romi i zapevaju iz sveg glasa. Pevaju. Pa malo vuče i na blues. Nije ti glupo da prošetaš sa svojim gay poznanicima. Glavnom. Ulicom. Obavezno potpisuješ zahteve za donatorstva. Ugroženim manjinskim grupama. Raznim. Udeliš novčanicu (da, da papirnu!) musavom (jebi ga, uvek su musavi) Romčiću (Cigančiću bolje zvuči, ali...) kad te pogleda onim velikim tamnim očima. Ma, kažem ti - ti si super. Podržavaš borkinje za ženska prava ili ženska pitanja ili ravnopravnost polova. Nije da se pališ na Rosu i Claru ali, respect sisters. Žene u crnom su ti ok. Crno je ionako tvoja boja. Nemaš ništa protiv. Stvarno.  

Samo...

Istina je da te boli kurac (ok, provereno ga nemaš ali moćno zvuči). Boli te uvo (imaš oba ali jedno valjda uvek boli). Ti si u stvari neviđeni namćor. Tebe nije briga. Da, da, nije te briga. Ni za koga (ili za suviše mali broj ljudi da bi bilo relevantno...). Nije ti stalo. Ili ti je nedovoljno stalo. Može se reći da si u duši (šta bi ti bez te tvoje duše...) zapravo mizantrop. Simpatičan, nasmejani, lepo vaspitani skot.

Zapravo, toliko te ništa od gore pomenutog ne zanima, da si dostigla vrhunac korektnosti i tolerantnosti. Jednostavno kada te nije briga, možeš i samo i da budeš takva!

Jer ako dozvoliš da ti je stalo. E onda nema više tolerantnosti. Onda će uvek postojati neko koga nećeš voleti. Ili neko koga ćeš mrzeti. Ili neko kome ćeš poželiti da razbiješ glavu (na primer). A tako malo onih prema kojima ćeš biti korektna.

Nije to za tebe. Stvarno nije. Ako zagrebeš površinu svoje tolerantnosti. Postaćeš empatična. Emotivna. Plačljiva (plačipička – 100% govor mržnje, priznaješ). Besna.  Biće ti žao svakog jebenog diskriminisanog pojedinca. Svakog sakrivanja, bežanja, svakog stida od prekih pogleda, svake uvrede koju je neko progutao, svake nepravde, svakog Kalimera na ovom svetu, svakog izrabljivanog proletera ili rudara, svake modrice od naletanja na vrata (ili šta je već fora zlostavljanih žena). Pa ćeš početi da mrziš. One druge. Većinu.

A i ovako ti je teško sa većinom. Uglavnom. U većini slučaja.

Zato si super. I cool. I otvorena za nova shvatanja. I nezatucana. I tolerantna. Korektna. Transparentna. Fina. Lepo upokovani mizantrop.

Ma kažem ti – Ti si super.