Početkom osamdesetih dok si sanjala ponija. Dok si učila kako se raspršuju ocvali maslačci. Dok si mislila da na ravnim krovovima bele kuće spavaju krokodili. Dok si čekala Karolinu da izmisli novu priču. Dok si marljivo pravila iglo na novobeogradskom keju misleći da će se sledeće godine baš tu naseliti Eskimi sa sve fokama. Dok si verovala da će tvoj deda biti uvek tu.

Da si tada znala da će umreti tog leta, da nećeš dobiti ponija nikada (a i šta će ti fucking poni), da će sunce otopiti iglo pre nego što poprimi oblik, da je Karolina tvoja izmaštana prijateljica koja nikada nije stvarno postojala, a krokodili izmišljotina tvog druga sa željom da te tako malu i naivnu jako uplaši.

Da si sve to znala...  Da li bi više volela dedu, jače grlila Karolinu, popela se na krov i nahranila krokodile, oduvala maslačke zauvek, požurila sa pravljem igloa i zauvek zamrzela ponije?

Početkom devedesetih. Dok si upisivala na zelene zidove bele kuće1991. Dok si čitala Gričku vješticu. Dok si jela krempite u Ilici. Dok si u šumi tražila ciklame sa M. i M. i P. Dok si maštala o privatnoj detektivskoj agenciji i nosila pištolj na kapisle u jakni. Dok si učila brata engleski i pravila mu slikovnice kojih nije bilo da se kupi. Dok si mislila da se ratovi vode u filmovima na televiziji i Ćopićevim knjigama. Dok si pomišljala da je možda cool biti partizanka i da verovatno niko ne mora da pogine u pravom ratu. Dok si ubeđivala Karolinu da ćeš za svega par godina i ti živeti u gradu na severu jer su ti tako obećali.

Da si tada znala da će proći 7 godina dok ponovo ne uđeš u belu kuću, da su ženske detektivske agencije cool samo u knjigama, da postoje slikovnice koje se kupe a mnogo su lepše od tvojih, da je rat teško sranje i da te niko neće pozvati u partizane, da filmovi na televiziji a i poneke knjige nisu baš potpuno edukativne, da nikada nećeš živeti u gradu na severu, da će te neko negde možda prozvati ustašom a negde drugde četnikušom a baš nigde partizankom, da ćeš saznati šta su to embargo kolači i kako je strašno svakog dana jesti domaći hleb jer drugog nema.

Da si tada sve to znala... Da li bi pevala give peace a chance ili pucala iz svog pištolja na kapisle na prvog zlotvora na koga bi naišla, da li bi brala ciklame ili upijala svaki atom svoga grada dok je još tvoj, da li bi uzela još jednu kremšnitu u inat svima i pojela tri vekne sava hleba za svaki slučaj, da li bi verovala partizanima i piscima i obrazovnom tv programu, da li bi naučila konačno koji su tvoji a koji njihovi ?

Krajem devedesetih. Dok si ponovo putovala sa novostečenom putovnicom. Dok si učila kako da granice pređeš bez mrtvila u stomaku. Dok si bila high u skc-u, akademiji ili kst-u, sva u crnom. Dok si mislila kako si deo urbane ubercool beogradske scene koja će zavladati gradom. Dok si verovala da će tada stvarno doći neko bolje vreme bez partizana, ustaša i četnika. Dok si otkrivala kako ti dobro stoje kratke suknje i visoke štikle. Dok si verovala da će sunshine, playboy i goblini postati mainstreem i jet set i da je bolje da ih slušaš dok su još alternativa. Dok si umišljala kako je dizel „kultura“ neverovatni sociološki fenomen koji se nikada neće ponoviti. Dok si čitala junga, frojda i nila. Dok si zamišljala new york i sanjala london.

Da si tada znala... Da ćeš saznati kako izgleda atomsko sklonište u tvom kvartu, da ćete buditi ili uspavljivati sirene za uzbunu i za prestanak vazdušne opasnosti, da ćeš pročitati pola dela dostojevskog za 70 i nešto dana jer samo on smiruje poremećene duše, da se nikada nećeš rešiti čudnog trojstva ovih prostora (ni partizana ni četnika ni ustaša), da jebeno bolje vreme možda nikada neće ni doći, da ćeš 10 godina kasnije otkriti da postoje revival dizel žurke i da je dizel zapravo retro, da će goblini i playboy prestati da sviraju a sunshine zauvek ostati alternativa, da ćete ljudi čudno gledati kada priznaš da i dalje voliš i skc i akademiju i kst, da je beogradska ubercool scena ili pomrla ili otišla u taj jebeni new york, london, ili postala sve samo ne cool.

Da si tada to sve znala... Da li bi naučila sve lekcije iz opšte narodne odbrane da te ne iznenade sirene, da li bi bila više high na koncertima, da bi svima rekla da te boli kurac ko je bio u pravu u svim našim jebenim ratovima, da li bi postala žena u crnom, da bi mislila da je frojd smarač a jung straither, da li bi izvršila teroristički napad na neku folkoteku, da li prišla Banetu iz sushine-a i rekla "Jebi ga nećeš se ti od te svirke hleba najesti", da li bi obukla zlatnu trenerku i one patike što se po brojevima razlikuju i rekla ok biću u trendu, da li bi odustala od svih tvojih gradova i zapalila u new york ili london?

Da si znala...

A bolje što nisi.

Na kraju. Jebeš uspomene kada ne znaš šta ćeš sa njima.