Ove zime nisi imala posao. Imala si NE korporativnoj igri. Ili konačno ne igri u toj korporaciji. Ili ne konačno životu po corporate gaminigu. Ili „Jebite se svi“ koje se nekako spontno čita negde između „Zahvaljujem se na dosadašnjoj saradnji....“ i „nemogućnosti da profesionalno i dostojanstveno....“ u tvom pismenom otkazu.  Ili „So long suckers“ u srdačnom opraštanju sa kolegama. Ili zabole me šta će biti sa analizama za poslednji kvartal. Ili ne znam ko će raditi godišnju prezentaciju. Ili slobodno bacite moje stvari.

Dakle, da ne seremo dalje. Nisi imala posao.

Imala si izbor. Fino upakovani CV. Velike nove blistave kompanije. Nasmešeni ljudi. Iz HR –a (što je samo lepši naziv za kadrovsko odeljenje...). Testovi logike... zapravo IQ-a (samo nije po zakonu pa se zove drugačije), stručnosti, ličnosti ,opšte kulture... Profilling klasičan. Biće da previše gledaju Fox crime.

Kulturni razgovori. Lake teme za otvaranje. Oni pitaju da li si ih lako pronašla. Kao da se nalaze na kraju puta popločanog žutim ciglama. A ti pohvališ kako su im lepe kancelarije. Kao da postoji još neka lepota u šablonu od stakla i metala.  

Onda malo pričaš o sebi. I u sebi. Posle određenog broja ponavljanja kod subjekata u eksperimentu se javi uslovna reakcija savršenog odgovaranja na postavljena pitanje.

„Da krenemo od vašeg obrazovanja.“

„A što ne bismo krenuli od detinjstva...Zabavnije je. Zašto propustiti 19 godina moga života... Ne zanima vas bela kuća žutih zidova.. jedno polje maslačka...usamljeni otok na Jadranu? Ne definišu li moju ličnost krokodili na ravnom krovu.. knedle sa kasijama...izmišljena Karolina..i vlak u osam? Svi moji izgubljeni i nađeni prijatelji.Sve razbijene bočice suza? “

„Završila sam Ekonomski fakultet. Smer marketing....blablabla“

„Recite nam nešto o vašem prvom radnom iskustvu.“

„O prvoj igri koju sam odigrala...  O prvoj tituli koju sam sa dvadeset i nešto ničim izazavana dobila?O sastancima sa matorim drtinama , koji su prvo pitali koliko ono godina imaš dete pa onda potpisivali? O ciframa na koje su stavljali svoj polupismeni paraf?  O tome? Ili? O koleginicama sa dvocifrenim IQ-om i jasno podmetnutim špicastim cipelama ispred tvog koraka? O gazdi....   “

„Svoju karijeru sam počela u... Stekla sam brojna iskustava iz advertisinga, brendinga i pregovaranja....blablabla“

„Recite nam nešto o vašim daljim profesionalnim iskustvima koja su vas definisala kao ličnost.“

„Hajde lutko nešto ličnije!Koje su mi omiljene boje to vas ne zanima... Moja crna nikome nije interesantna? Čak ni kada je uznemiri crvena ili ljubičasta- tamna a duboka? Moja omiljena muzika – ni to? Jedan propali frajer što je odsirao svoje hodajući po liniji? Ili rasturena nerehabilitovana Amy? Ni ona? Radiohead da ne pominjem- to creep for you?..  Možda Dostojevski- suviše težak da bi se uklopio u modernu kompaniju? Jergović? Ni on? O Bukovskom bolje da ne  počinjem- nije za fine žene – a vama takva treba. Jadan Čarls. Do filma i nećemo ni stići. Amelie i dve čađave dvocevke. Ma jok. Ko ga to još zanima....    “

„Nastavila sam sa radom u istoj oblasti... Prešla sam u veću kompaniju blablabla....“

Samoobservacija dostiže svoj maksimum. Kada krenu „direktno“. Uz osmeh i gutljaj vode. I dramsku pauzu. Kao da će te pitati gde je Sveti gral....

„Koje su vaše vrline?“

„Imam sigurno veći IQ od tebe. I tvog šefa, verovatno. To i nije vrlina ali dobro da se pohvalim. Većinu stvari znam. Ono što ne znam naučim. Brže nego što šef shvati da ne znam. Volim svoj posao. I oduvek jesam.“

„Komunikativnost, analitičnost i timski duh. blabla“

„A vaše mane?“

„Klasična bitch. Po nekima i witch. Ne volim da ustajem ujutro. Ne funkcionišem pre 10. Ni sastanke. Ni koketiranja sa klijentima. Ni koktele.  Ne palim se na autoritete. Ne, ne uzbuđuju me muškarci u odelima. Ni njihovi dugački službeni automobili. Kojima valjda kompenzuju. Neku drugu dužinu. I kažem istinu. Pa makar je ružna. Ne lažem. Ne uvijam. Ne cinkarim. Ne padam na fore...  “

„Perfekcionista... blabla “

„Gde vidite sebe za 5 godini“

„ Ne vidim sebe nigde... I da vidim zašto bih ti rekla... Nisi neki poseban lik. A pada mi na pamet ponekad ... Street performans u lepršavoj crnoj haljini La Rambla, Barselona... Šank jednog puba u Londonu i high od lakih droga...Teška ruska zima R. i ja, Smirnoff i cigarete Russkii stil...Jedno zabačeno jonsko ostvro, vetar i sunce na golom slanom telu...A možda i ne želim da sada vidim sebe za 5 godina... “

„Na vodećoj poziciji u Vašoj kompaniiji.“

Dakle, nisi imala posao. Imala si mogućnosti. Da se igraš.I puno „dobrih ponuda“. Iznenađujuće dobrih u eri ove svetske ekonomske krize. Neke toliko dobre da bi te svaki poltron potapšao po ramenu sa primitivnom opaskom:“Svaka čast“. Ali nisi imala snage da kažeš Da.

Onda si jednog jutra ustala kasnije. A morala si na razgovor. Prethodne večeri je jedan od tvojih najdražih prijatelja slavio. Rođendan. 4 pa još jedna nula. I ti si bila toliko srećna što ste ti i R. deo tih 4 i o. Too much of everything that night.Toliko too much da te R. na kraju „pokupio“ za šankom na razočarenje barmena. I odveo te kući. I kada si ustala sve iz eksperimenta si zaboravila. I svoja dostignuća. i mane. i uspehe. i razočarenja. i skupila si kosu i obukla sve crno.

Ušla si u nestvarno lep prostor a sasvim normalan čovek sa šalom umesto kravate te je pitao svašta. Između ostalog. I da li voliš svoj posao... i da li bi volela da budeš ono što jesi. A ti si odgovarala bez drugog glasa u sebi. I znala si da bi mu da je pitao gde vidiš sebe za 5 godina. Iskreno rekla.