Postoje neki ljudi koji se pojavljuju u pravilnim vremenskim intervalima... poput smene godišnjih doba u kontinentalnim krajevima ili epp bloka na državnoj televiziji. A ti nekako nikada nisi umela sa pravilnostima...

Uglavnom... Naletiš tako na poznato lice. Svakih nekoliko meseci. Sudariš se u gužvi. Osvane poznato ime u Inboxu... Iznenadi te neko iza ćoška. U dobrom starom klubu izroni lice iz mase.

I tako to krene. Zbir uljudnih pitanja koji se množi. Širi. Opet nekim pravilnim  tokom. Uobičajene forme. Pristojna radoznalost. Koketiranje detaljima gde si, kako si, šta radiš, šta ima novo....

Prija ponekad ta kratka rekapitulacija poslednjih meseci. Uživiš se u klišee i odgovaraš uz osmeh. Imaš čak poneku duhovitu opasku.

Ovih dana... ovih dana ne prija. Valjda zbog Saturna ili Marsa, što bi V. rekla. Ili zbog svetske ekonomske krize. Ili preuranjenog PMS-a. Ili previše pređenih kilometara. Ili...

I onda baš ovih dana, osmehne ti se poznato lice. Karolina. I krene gdesi kakosi štaradis štaimanovo... „Jao sigurno je prošlo 6 meseci da se nismo videle“

I ti udahneš duboko i kreneš:

„Ništa. Promenila sam posao.Rekla ne korporativnoj igri.  Da, opet. Provela sam tri meseca u izmaštanom baru na plaži. I u beskrajnim razgovorima za posao. Naučila napamet testove ličnosti... tačne odgovore na škakljiva pitanja.  Uvežbala repertoar svojih vrlina i mana. I onda... Jednog jutra posle previše alkohola i premalo sna, zaboravila na sve to. Skupila kosu. I bila bolesno iskrena. I dobila posao.

Još uvek pušim. Nisam prestala. Vogue Lilas i mali ljubičasti kriket. I nova ljubičasta torba. Bezobrazno skupa.

Ima još novosti. Umro mi je  pas. A nisam pravila sahranu. Nisam primala telegrame.Niko nije došao da nas uteši. Nisam imala pregršt reči razumevanja. Ni 5 dana slobodno zbog smrtnog slučaja. Samo crninu. Kao i uvek. I jedan zagrljaj jači od svih.

Pa sam oslabila 5 kg. I od rasne plavuše ostala samo plavuša.

Opet sam putovala. Vukla svoje kofere po musavim stanicama i uglačanim aerodromima. Mahala onima koji ostaju.Vrtela „Take me“ u svom mp3-u. Prelazila granice. Neke lako. Neke teško. Švercujući suze. I bez odgovora gde sam krenula.     

Nisam se preselila. Žuti stan belih zidova. I zavese koje bih baš mogla oprati.

A, da. Imala sam puno vremena ovih par meseci. za premijere... koktele... otvaranja... za Smirnoff.. drum and base... high osećaje sredom uveče... za pijane rođendane... neke prijatelje koji su se vratili... neke koji su otišli... za prvu jutarnju kafu na Trgu. za jogu... za iznenadne nalete sete...  za sve moje krokodile na krovu... za poneki zalutali maslačak.

On ? On me još uvek osvaja. Hoda po liniji svojim bezobraznim hodom. I uvek zna kako da izgovori moje ime.  “

U stvari... Da budemo iskreni, staneš kod onog Ništa. I nasmešiš se najsjajnijim osmehom. Nekog ko je suviše umoran da bi sve ponovo sebi objašnjavao.