Sada te samo želim ljubiti, nježno, strasno, gotovo s ljubavlju, jer volim te, zato si i ovdje.
Volim te cijeli svoj život, ljubim tlo po kojem hodaš… tražila sam samo malo ljubavi i pažnje. Oprostila sam ti sve one djevojke s kojima si bio meni iza leđa, sva poniženja i izrugivanja, znala sam da ti je istinski stalo, ali to zbog društva nikad nisi pokazao.
Zašto ti je bilo neugodno? Čak i kad sam odrasla, prestala nositi aparatić i pepeljarke, poniženja nisu prestala. U snu su mi neprestano odzvanjale riječi “ hahahahaha…ova je ružna glupača povjerovala da samo zajedno…hahahaha…kako je jadna …hahahahaha!!!!!!”
Sada se ja smijem… ljubim i vraćam ti svu bol koju sam skupljala godinama. Nemilosrdna sam , onoliko koliko si ti bio nemilosrdan. I uživam. Sada si napokon spreman reći koliko me voliš, želiš, koliko ti je stalo, koliko ti je žao…ali ne vrijedi…prekasno je… tvoj se život gasi u mojim rukama, drugačije ne može. Drugi ne bi shvatili, ne bi razumjeli moje postupke, ovaj toliko nužan prijenos boli koju više nisam mogla nositi u sebi. Teret je postao pretežak.
Poljubac ...i smrt. Zato te tako milo gledam. Opraštam se. Jasno ti je. Plačeš. Moliš…
Ali ja nisam ona kojoj se trebaš moliti… moli Boga za svoju dušu… za oprost… moli za moju dušu, jer stižem odmah iza tebe…Mili…