Pamtim reči svog druga koji radi u jednoj novinskoj redakciji. Dodao je i da je dalek put od pijačnog barometra do kolumne.
„ Gorak je ovo hleb. Znaš šta sam bio, i gde sam sada. Znaš i zašto. Nisam drug član. Bar da je redakcija bila isključivo informativna, bilo je tu više muzike i zabave, manje politike.Nemoj to da radiš. Budi pisac. Ili pokušaj da budeš nezavistan novinar, slobodni strelac, ali tada moraš da imaš više tezgi.“
Pamtim i ove reči poznanika koji radi u velikoj medijskoj kući. Slušajući njihove priče i priče ostalih prijatelja i poznanika, dobrih novinara, profesionalaca sa ili bez diplome Filološkog, Filozofskog ili Fakulteta političkih nauka, shvatila sam da su oni na margini.
Glavni urednici medija, bilo štampanih, bilo elektronskih, ne stavljaju ih u prvi plan. Nemaju svoje emisije. Retko, veoma retko objave po neki tekst ili u najboljem slučaju kratku kolumnu.
Nezavisno novinarstvo ne postoji u Srbiji. Nije postojalo za vreme Karađorđevića, ni za vreme Tita, ni u Miloševićevoj eri, a ne postoji ni danas. Postoje novinari koji su nezavisni i potpuno oslobođeni stranačkih stega, ali njihov rad nije na ceni i oni su nepodobni i za poziciju i za opoziciju.Ti ljudi nisu članovi nijedne političke stranke i to im je najveći „minus“ za napredovanje u karijeri.
Ovo je izborna godina. Međustranački „rat“ sa plakatima i na Internet mrežama i portalima traje već duže vreme. Kada izbori budu raspisani, a krajnji rok za njihovo raspisivanje je 13.mart počinje i medijsko ludilo, u bukvalnom smislu te reči. Reči kao što su objektivnost, nepristrasno izveštavanje, pravo istraživačko novinarstvo, ne postoje više u rečniku medijskih kuća u Srbiji. Jedne novine će pljuvati plave, druge žute, treće crvene, pete zelene...
Sve političke stranke se trude da zauzmu dovoljno prostora u medijima. I u slučaju da im neko zakine 10-15 sekundi vremena u elektronskim medijima, na sav glas će se buniti.
Ili da im se iseče, ne daj Bože, jedna i po rečenica, možda i greškom, dok se novine noću štampaju.
„Stranački vojnici“ –novinari u službi svoje stranke, svojski će se truditi da čitaocima, slušaocima ili gledaocima, na najlepši način pokažu koliko je njihova stranka dobra, pozitivna i poštena, i naravno, njoj je narod na prvom mestu.
To što postoji i naličje jedne stranke za birače nije važno. To su interne stvari koje ne smeju da procure u javnost. Ali će se zato maksimalno truditi da ponište rad neke druge, suparničke stranke.
Nijednog momenta se neće osvrnuti na bar jedan dobar politički potez te stranke. Novinari i novinarčići, političari i politikanti zajedno sa svitom glumaca i pevača koji su simpatizeri i članovi stranaka šetaće po zemlji Srbiji i obećavaće ponovo kule i gradove.
Neki će veličati Evropu, neki će biti protiv nje. Zanimljivo je što će ih jedino himna Srbije ujediniti na početku svakog mitinga.
Sve ostalo sem želje da budu na vlasti, ih razdvaja.
Da li će iko smeti da kaže narodu istinu? Da li će biti i tračka tolerancije? Da li će mediji naklonjeni jednima da kažu bar jednu lepu reč o suparničkim strankama? Ne.
Toga neće biti, ne verujem u to.
Novinarstvo u Srbiji zavisi od političara i politike. Zbog suprotnog mišljenja ubijen je Slavko Ćuruvija. Zbog suprotnog mišljenja mnoge televizije, radio stanice i štampani mediji zatvarani su i gašeni i morali su još da plate drakonske kazne.
Danas toga više nema, jer je svaka stranka dobila deo svog kolača. I svaki finansijer ima uvid u tekstove i u desk centre televizijskih i radijskih kuća. Tačno se zna ko će šta objaviti, napisati. Ko je za koju političku stranku.
I šta danas da rade oni koji misle svojom glavom, i ne žele da veličaju ili kude neke crvene, plave, žute, zelene stranke?
Da li profesionalci i pravi majstori svog zanata imaju jedinu mogućnost da predaju na fakultetima i da drže kurseve iz oblasti novinarstva za neke buduće, možda „stranačke vojnike“? Koliko o svemu ovome znaju birači? Da li imaju pravo na objektivno informisanje, bez stranačkog uplitanja? Imaju pravo. To što je ista situacija sa medijima u regionu ne umanjuje značaj novinarske etike u Srbiji.
Da li su novinari i novinarčići svesni etike? Ili je ona nevažna u celoj priči, a stranka je na prvom mestu? I ko danas, osim Branka Stankovića sa RTS-a i pojedinih novinara iz manjih TV kuća brine o običnom narodu? Ko izveštava koliko je gladne dece u Srbiji? Ko im pomaže? Ko pomaže starijima, bolesnima, onima koji su izloženi nepravdi? Mediji i novinari najmanje...Tim pitanjima se više bave ljudi koji nisu profesionalni novinari i koji su slobodni i hrabri i koji imaju više plemenitosti u sebi od drugih....A Branku Stankoviću i njegovim kolegama iz manjih medijskih kuća-HVALA za pravo novinarstvo.
Politika nije život, i život nije politika. Svet se ne vrti oko izbora i izbornih kampanja. Postoje i neke druge stvari, bolje, lepše, kvalitetnije...kao što postoji i tamna strana života u kojoj ima siromašnih, gladnih, bolesnih, nesrećnih. O lepoj i ružnoj strani života ne pišu novinari koji su pod pritiskom stranaka. Ne smeju, plaše se, a možda su i politički fanatici. U tom slučaju, ne treba im zameriti. Samo im treba oprostiti. Jednoga dana će i sami shvatiti gde su grešili. Tada će možda biti kasno.
