Bez dobrog naslova
Dođem
pa odem
na ovaj blog svratim
da vas pozdravim
i podsetim
uživajte u sitnicama
one čine
život
pa odem
na ovaj blog svratim
da vas pozdravim
i podsetim
uživajte u sitnicama
one čine
život
Sonaticin kutak
Ljubav i tuga, sreća, običan život iz mog ugla
Blog Meni
Blog hosting
Вождовачка " демократија "
Конститутивна седница градске општине Вождовац
Сликом уместо речи...
Желим
Желим да те пронађем
међу хиљадама осмеха
да пронађем твој осмех
Да пронађем смисао
откријем чаролију
ону на коју сам заборавила
Желим да будеш обичан
не чекам принца на белом коњу
Ти принчеви живе још само
у бајкама
Желим
да осетим твоју руку у мојој руци
да пробудиш у мени успаване емоције
да поново будем срећна
Желим
и те моје жеље су скромне, мале
сасвим обичне
Не лутам више по ходницима сећања
затворила сам врата успоменама
и само желим
желим да осетим моћ, магију
оне праве, лепе и стварне
Љубави
Желим...
Tuga
Kada dođe ne zna da ode,
ne vidi sunčev sjaj,
ne oseća toplotu,
luta hodnicima sećanja,
vidi draga lica kojih više nema,
želi da postane deo života,
misli da će tu naći svoj smisao,
i uvek se pojavi kada je
ne očekujem,
tuga...
San
Da li ste nekada sanjali čudne i neverovatne snove, čije značenje ne možete da protumačite?
Snove u kojima se pojavljuju i ljubav, sreća i smeh, ali i suze, strah, bol?
Oterećena sam jednim snom. Nemam hrabrosti da ga javno opišem. Znam i čega se plašim.
Zbunjena sam. Mnogo.
U pozadini Bajagina muzika " Od kada tebe volim ", i moje misli ka njemu lete...
U kasnim noćnim satima
objavio/la
Sonatica kategorija: |
(2) Komentara | email this post
Kosovo polje
"Kradu mi pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Džamijaju crkve,
Araju azbuku,
Čekićaju grobove,
izdiru temelj,
razmeću kolevku.
Kud da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Pećaršiju?
Uzimaju mi ono
Što nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam šta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.
Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevišku?
Očni živac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli štap otimaju,
Žrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kažem da je moje.
Ne daju mi da uđem u kuću,
Kažu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obećao.
Ko im je obećao
Taj ih je slagao,
Što im ne obeća
Ono što je njegovo?
Zato jurišaju na mene udruženi
Kivni što sam ih poznao."
1987.
MATIJA BEĆKOVIĆ
April u Beogradu
Umesto sreće budi neku tugu daleku.Vraća me u dane kada je život bio drugačiji, kada je moj svet bio drugačiji.
Lepši, bolji, svetliji, puniji.
Pitam se, zašto se vraćam stalno u te dane prošle, dane davno prohujale?
Znam...nema onih nebesko plavih očiju koje su pratile moj korak, nema osobe koja je bojila moj život svojim šarenim bojama.
Nema LJ od ljubavi. I zato sam tužna, zato sam prazna.
Zato je ovo april u kome ne uživam...već se samo sećam.
Vratila sam se...
Posle 15 dana odsustva ponovo sam ovde. Radujem se što sam se vratila...a gde sam bila...o tome sutra - kad se odmorim.
КАД ЗАВОЛИМ
Потребно ми је
пуно времена
да некога заволим
Али, када тог неког
заволим
Волим искрено
много
пружам сву љубав
несебично је дарујем
и волим страсно
и не плашим се
да ЉУБАВ примим
И срећна сам тада
срећу преносим
на онога кога
волим
нежна сам, пажљива
али и много рањива
Кад некога заволим
могу да волим
цео свој живот
Али заборављам кад
љубав није права
Сада мирујем
чекам својих пет минута
да некога заволим
Blog sistemi i forumi...posvećeno svim blogerima
i forumašima...:)
Dragi moji i drage moje,
Pišem postove na blog sistemima od 2004.godine, a od kraja 2003.aktivno učestvujem na raznim forumima.
Zbog privatnih obaveza, smanjila sam broj foruma i blog sistema na kojima učestvujem.
Na jednom od foruma sam global moderator, na drugom u admin ekipi.
Zašto sve ovo pišem?
Ako ste pomislili da se hvalim - pogrešili ste.
Jednostavno, kao admin na forumu, drugačije posmatram blog portale, i znam kako administracija radi, i na blogovima i na forumima.
Svako od vas zna šta znači reč blog. Znate i da je blog portal skup svih blogova, dopunjen sa info portalom, zabavom i ostalim stvarčicama u kojima svi uživamo.
Oni koji su učesnici na nekim forumima znaju kako forum funkcioniše.
Na forumima postoje Pravilnici o ponašanju učesnika, a negde i Pravilnici o radu moderatora i administratora.
Blog je po tom pitanju liberalniji, slobodniji, i kazne su retke.
Blog je mesto na kome možete da pišete o svom životu, možete da ispoljite svoju kreativnost, i talenat za pisanje. Blog vam daje prostor, i možete da pišete i o politici i o svim drugim oblastima života.
Komentara, po nekom nepisanom pravilu, ne treba da bude mnogo, jer ako ih ima mnogo, onda je to već forum, nije blog.
Blog je, kao i forum, mesto na Internetu gde treba da tolerišete jedni druge, mesto koje ne sme da se zloupotrebljava.
Kao što na forumu dobijete upozorenje ili ban, kada otvoreno vređate moderatore i administratore, tako i na svim blog sistemima, možete da dobijete upozorenje ili ban.
Bez mnogo objašnjavanja u stilu- zašto, kako, zbog čega?
Pravo na ban i upozorenje i pravo da se o tim stvarima ne raspravlja ima administracija.
Administraciju bloga ili foruma možete da volite ili da ne volite.
Svejedno je.
Administracija postoji kako bi svim korisnicima bloga mogla da pomogne, ukoliko je to potrebno, i da sređuje tehničke svari, da izmišlja novine koje će zabaviti učesnike..:)
Ista stvar je i sa forum administracijom.
Uporno poredim ova dva Internet mesta jer su ona dva najatraktivnija mesta koja svi posećujemo kada smo slobodni i kada vreme provodimo na Internetu.
Mnogo sam pisala, i verujem da će većina od vas da shvati poentu ovog posta.
Dakle, još jednom - ovde smo da bi se družili, delili kreativnost, zabavljali se.
Ružnim stvarima ovde nema mesta.
Prijatno veče svima- i blogerima i blog administraciji !!!
Викенд блогер :)
Постала сам викенд блогер- пишем сваког викенда
Недељу иза нас обележеле су политичке параде и шараде, увек присутне у предизборним кампањама.
Избори расписани за 11 мај, некима су прилика да поново уђу у парламент.
Поједине странке сматрају да су ови избори историјски и референдумски.
Али, једина истина је у томе, да су ови избори ванредни парламентарни и редовни покрајински и локални избори.
У сенци формирања предизборних коалиција, остају оне некима мале, а већини народа велике ствари.
Обележена су два датума, 11.03 -дан када је у Хагу преминуо Слободан Милошевић, и 12.03. дан када је на бруталан начин извршен атентат на премијера Зорана Ђинђића.
Са места председника ФСС отишао је Звездан Терзић. Џаји и Цветковићу продужен је притвор.
у београдској " Арени " наступао је велики Хозе Карерас, а после њега Крис Реа.
Такси је поскупео, али такси удружења не поштују одлуку о поскупљењу. Саобраћајна контрола пише казне.
И струја, после годину дана поскупљује.
Будући ђаци - прваци почели су припреме за полазак у школу.
Време је променљиво, топло је, затим пада киша, и тако у круг.
Пролази овај март.
Месец у коме су се угасиле неке љубави, месец у коме су се родиле неке љубави.
И сваки је дан, прича за себе, јединствен и непоновљив.
Читамо се поново за 2-3 недеље, толико времена нећу бити у Београду.
Поздрав и новим, али и старим блогерима.
Уживајте, долази нам пролеће.
09.03.1991-09.03.2008.
Сећања живе у мени, заувек ћу их памтити.
Неколико дана пре 09.03.1991.године тадашњи лидер опозиције, председник СПО-а Вук Драшковић слао је неколико писама уредницима Телевизије Београд тражећи слободу информисања у тој ТВ кући. Одговор од надлежних није стизао.
Девети март..субота, хладна, права мартовска субота. Дува страшан ветар, београдска кошава.
Места за постављање бине није било. Вида Огњеновић тадашњи директор Народног позоришта отвара врата позоришта за лидере опозиције.
Тачно у 12 сати са терасе Народног позоришта учесницима митинга ( било их је око 150 000 ) обраћају се Вук Драшковић, Милан Комненић, Драгољуб Мићуновић, Зоран Ђинђић, Жарко Јокановић...
Маса се доле комеша. Истиче се захтев: Оставка директора телевизије Душана Митевића.
Полиција баца сузавац и Вук Драшковић љут што полиција без разлога интервенише, позива на " Јуриш "...
Настаје хаос на улицама Београда. Полиција баца сузавац, туче се са демонстрантима. У маси се налазе и сви политичари - говорници. Драгољуб Мићуновић пада на асфалт од силине сузавца.
Долазе и полицијски одреди са коњима. Газе све. Доводе и полицијска ватрогасна кола, и праскају хладном водом демонстранте.
Људи падају, дижу се, ломе се стакла, ломи се бетон. Туче демонстраната и полиције трају.
Време пролази. Полиција хапси председника СПО-а Вука Драшковића. Народ се повлачи са улица.
Током те вечери државни врх на челу са Борисавом Јовићем изводи тенкове на београдске улице.
Током демонстрација изгубљена су два људска живота. Недељко Косовић, полицајац ОУП-а Вождовац и ученик Бранивоје - Брана Милиновић, ученик Једанаесте београдске гимназије.
Сутрадан и наредних дана у Београду траје " Плишана револуција ", названа тако по плишаном меди, кога је добио најактивнији учесник и покретач револуције глумац Бранислав Лечић.
- Посвећено Брани Милиновићу, Недељку Косовићу, мојим пријатељима - Звонку, Гаги, Вучку, Веску, Бранку Васиљевићу, Славку Ћурувији и свим осталим жртвама режима Слободана Милошевића -
Заборав не постоји. Постоје сећање, постоји туга...
Неколико дана пре 09.03.1991.године тадашњи лидер опозиције, председник СПО-а Вук Драшковић слао је неколико писама уредницима Телевизије Београд тражећи слободу информисања у тој ТВ кући. Одговор од надлежних није стизао.
Девети март..субота, хладна, права мартовска субота. Дува страшан ветар, београдска кошава.
Места за постављање бине није било. Вида Огњеновић тадашњи директор Народног позоришта отвара врата позоришта за лидере опозиције.
Тачно у 12 сати са терасе Народног позоришта учесницима митинга ( било их је око 150 000 ) обраћају се Вук Драшковић, Милан Комненић, Драгољуб Мићуновић, Зоран Ђинђић, Жарко Јокановић...
Маса се доле комеша. Истиче се захтев: Оставка директора телевизије Душана Митевића.
Полиција баца сузавац и Вук Драшковић љут што полиција без разлога интервенише, позива на " Јуриш "...
Настаје хаос на улицама Београда. Полиција баца сузавац, туче се са демонстрантима. У маси се налазе и сви политичари - говорници. Драгољуб Мићуновић пада на асфалт од силине сузавца.
Долазе и полицијски одреди са коњима. Газе све. Доводе и полицијска ватрогасна кола, и праскају хладном водом демонстранте.
Људи падају, дижу се, ломе се стакла, ломи се бетон. Туче демонстраната и полиције трају.
Време пролази. Полиција хапси председника СПО-а Вука Драшковића. Народ се повлачи са улица.
Током те вечери државни врх на челу са Борисавом Јовићем изводи тенкове на београдске улице.
Током демонстрација изгубљена су два људска живота. Недељко Косовић, полицајац ОУП-а Вождовац и ученик Бранивоје - Брана Милиновић, ученик Једанаесте београдске гимназије.
Сутрадан и наредних дана у Београду траје " Плишана револуција ", названа тако по плишаном меди, кога је добио најактивнији учесник и покретач револуције глумац Бранислав Лечић.
- Посвећено Брани Милиновићу, Недељку Косовићу, мојим пријатељима - Звонку, Гаги, Вучку, Веску, Бранку Васиљевићу, Славку Ћурувији и свим осталим жртвама режима Слободана Милошевића -
Заборав не постоји. Постоје сећање, постоји туга...
Moji martovski tagovi
Volim da se hranim zdravo- i tu je uvek voće
Ponekad preterujem sa brzom hranom i pićem, ali se trudim da to popravim
Volim da čitam knjige.
Volim da pišem priče, inspiracija sama dolazi...
Volim da surfujem po netu kada su dani ovako sivi i dosadni, a ja još na bolovanju.
Sve u svemu sada se osećam ovako
jer mislim da sam napravila dobar tag...
Ne tagujem nikoga posebno, samo mislim da i svi oni koji se nisu uključili u igru, treba da se uključe..
Jako je zanimljivo, verujte mi.
Tag
Samo da se javim da sam tu, i da pitam da li me je neko tagovao?
Moram to da znam, da bih mogla na vreme da odradim svoj domaći zadatak.
Pozdrav svima!
Без правог наслова
Дуго ме овде није било, скоро месец дана. Догодило се много ствари од тада, прво губитак нашег Косова, затим дешавања на приватном плану.
О Косову ћу писати на мом другом блогу, а овде само о приватним стварима.
Нисам се удала. Нисам се заљубила. Још сам на боловању, предстоји ми и бањско лечење.
Из једног стана преселила сам се у други - иста зграда, само сам прешла из приземља на први спрат.
Селидба је дуго трајала, и од данас почињем са намештањем стана. Купила сам много нових ствари, чак и нову компјутерску столицу. Одушевљена сам.
Срећна сам и што је стан светао и што има три терасе.
Укратко, сада сам прилично ок што се тиче психе- не плачем и не тугујем одавно, а што се здравља тиче, биће и оно потпуно ок ускоро.
Велики поздрав свим блогерима, а посебно мојим блог пријатељима.
Tuga, po ko zna koji put
Izgleda da ja ovde pišem samo kada sam tužna. To je istina, kada sam srećna, nemam puno vremena.
Iz meni nepoznatog razloga, već dva dana plačem.
Možda je to zbog vremena, sivog, kišnog i dosadnog?
Crvenkapa, još jedna verzija
Da li se još neko seća one Crvenkapice, vuka i bake?
Bila je to šarena laža, samo su klinke zbog Crvenkapice počele da nose crvene kape i šeširiće.
Istina je veoma čudna, ali bar meni prihvatljiva.
U nekom velikom gradu, u ogromnoj kući sa bazenom, džakuzijem i svim čudima tehnike živela je porodica, hm..nazvaću je Kapić - zbog one čuvene kape. Otac porodice bio je debeli bankar, imao je skoro na svakom prstu po zlatan prsten, i kupao se onako kako se kupao u detinjstvu - subotom.
Majka je bila očajna domaćica, doterana u najboljim rimskim klinikama za plastičnu hirurgiju, svakog dana je išla na fitnes, igrala je bridž, očajna je bila zbog kuvarice koju je našao njen suprug i koja je kuvala sva jela iz rodnog kraja njenog debelog supruga...sva jela sa obaveznim belim lukom, crnim i ko zna kojim podvrstama luka.
Za devojčicu je malo ko mario. Ona je išla u školu, na koncerte razne, sa frendovima pričala je priče prazne.
Jednog dana se setila tatine mame - svoje bake, koju dugo nije videla. Otošla je u Mercator i nakupovala nekoliko vrsta gotovih jela, dve - tri vrste pića, i nekoliko čokolada.
Bakuta je volela da pije i da jede čokolade.
Tako opremljena, umesto na čas prakse, naša devojčica je sela u autobus koji je vozio do nekog xy sela, ali morala je posle da ide peške.
U autobusu je srela seljane koji se vraćaju iz velikog grada gde su obavljali poslove vezane za porez i gde su kupovali na veliko u Mercatoru.
Nije ih slušala, upalila je svoj mp3 i čula se muzika Džoni Kokera.
Kada je stigla u selo, nastavila je kroz šumu, gustu, mračnu, strašnu.
Pokušavala je da se seti gde tačno živi baka, odavno je nije videla.
Idući tako po šumi srela je manijaka koji je bio maskiran u odelo vuka.
Gde si pošla mala? pitao je manijak...
Kod moje bake, miči mi se sa puta manijače jedan - ciknula je devojčica.
Opa, mala glumi žestoku klinku, znam ja tu tvoju baku, uvek se kod nje ogrebem za neki evro i popijemo baka i ja po čašicu brlje, obavezno.
Prati me, nastavljao je manijak u odelu vuka.
Gde ste se to zaputili gospođice - lokalni čuvar šumskog dobra trčao je za njom.
Idem kod bake, odgovorila je i nastavila da prati manijaka.
Ej, frendovi čekajte i mene - drao se iza nje čuvar.
Tako je čudna družina došla do bakine kućice.
Baka se obradovala i svojoj unuci, ali više onoj kesi iz Merkatora i obradovala se i kobajagi vuku i lokalnom čuvaru.
Tada je naša devojčica-tinejdžerka skontala da su svo troje - i baka i vuk i čuvar prijatelji po čašici.
Baka je na sto izvadila dve vruće pite - sa sirom i sa zeljem, postavila je sto i stavila je obavezno čaše, za sve.
O, pa je ne mogu čist alkohol, pomislila je devojčica. Iz svog ranca našla je tablu trodona, krišom je popila tri trodončića i onda je prvo jela bakine čuvene pite, i pila je čisti džin, bez tonika.
Veselje u bakinoj kući trajalo je do kasno u noć.
Spa, spavaću kod tebe baba - rekla je svojoj baki.
Uzela je mob i pozvala je roditelje:
Stara, ja sam kod bakute, i spavaću ovde...pokušavala je da zvuči trezno.
Dobro dušice moja, onda mama ide na duplu partiju bridža, pusicu ti šaljem.
Sutradan je spavala do podne. Probudio je miris kafe. Kafa je bila dupla i jaka. Baka i ona mamurne.
Tog dana baka joj je poklonila kapicu crvene boje...Naša tinejdžerka je molila baku da brzo prepravi kapu u šeširić, i bakine ruke su bile brze nakon ispijene dve duple jake kafe.
Do sela gde je morala da sačeka autobus ispratili su je onaj smešni čovek u kostimu vuka ( šapnuo joj je da je njena bakica šampion u svemu
) i baka je ispratila i lokalni čuvar.
Kada je stigla kući, zatekla je čudan prizor. Otac je vežbao na nekim spravama za fitnes, sveže okupan i namirisan.
Ej, stigla si ! Veselo je uzviknuo i zatim dodao da je sada trend biti vitak i igrati golf.
Videla je novu kuvaricu, koja je trenutno spremala neku italijansku i špansku hranu, bez luka, iako luk daje aromu italijanskim jelima.
Mama je razgovarala sa baštovanom i još nekim mladićem. Renovirali su bazen, kako bi tata mogao uredno da pliva.
Da li ja to sanjam...pomislila je devojčica..
Ne, ne sanjam, evo zvoni mob, zove me drugarica da posle časova odemo do onog in kafića.
Stavila je crveni šeširić, pozvala je taxi i otišla u školu.
Čuda su moguća, ponavjala je u sebi nekoliko puta kao mantru- čuda su moguća.
Bila je to šarena laža, samo su klinke zbog Crvenkapice počele da nose crvene kape i šeširiće.
Istina je veoma čudna, ali bar meni prihvatljiva.
U nekom velikom gradu, u ogromnoj kući sa bazenom, džakuzijem i svim čudima tehnike živela je porodica, hm..nazvaću je Kapić - zbog one čuvene kape. Otac porodice bio je debeli bankar, imao je skoro na svakom prstu po zlatan prsten, i kupao se onako kako se kupao u detinjstvu - subotom.
Majka je bila očajna domaćica, doterana u najboljim rimskim klinikama za plastičnu hirurgiju, svakog dana je išla na fitnes, igrala je bridž, očajna je bila zbog kuvarice koju je našao njen suprug i koja je kuvala sva jela iz rodnog kraja njenog debelog supruga...sva jela sa obaveznim belim lukom, crnim i ko zna kojim podvrstama luka.
Za devojčicu je malo ko mario. Ona je išla u školu, na koncerte razne, sa frendovima pričala je priče prazne.
Jednog dana se setila tatine mame - svoje bake, koju dugo nije videla. Otošla je u Mercator i nakupovala nekoliko vrsta gotovih jela, dve - tri vrste pića, i nekoliko čokolada.
Bakuta je volela da pije i da jede čokolade.
Tako opremljena, umesto na čas prakse, naša devojčica je sela u autobus koji je vozio do nekog xy sela, ali morala je posle da ide peške.
U autobusu je srela seljane koji se vraćaju iz velikog grada gde su obavljali poslove vezane za porez i gde su kupovali na veliko u Mercatoru.
Nije ih slušala, upalila je svoj mp3 i čula se muzika Džoni Kokera.
Kada je stigla u selo, nastavila je kroz šumu, gustu, mračnu, strašnu.
Pokušavala je da se seti gde tačno živi baka, odavno je nije videla.
Idući tako po šumi srela je manijaka koji je bio maskiran u odelo vuka.
Gde si pošla mala? pitao je manijak...
Kod moje bake, miči mi se sa puta manijače jedan - ciknula je devojčica.
Opa, mala glumi žestoku klinku, znam ja tu tvoju baku, uvek se kod nje ogrebem za neki evro i popijemo baka i ja po čašicu brlje, obavezno.
Prati me, nastavljao je manijak u odelu vuka.
Gde ste se to zaputili gospođice - lokalni čuvar šumskog dobra trčao je za njom.
Idem kod bake, odgovorila je i nastavila da prati manijaka.
Ej, frendovi čekajte i mene - drao se iza nje čuvar.
Tako je čudna družina došla do bakine kućice.
Baka se obradovala i svojoj unuci, ali više onoj kesi iz Merkatora i obradovala se i kobajagi vuku i lokalnom čuvaru.
Tada je naša devojčica-tinejdžerka skontala da su svo troje - i baka i vuk i čuvar prijatelji po čašici.
Baka je na sto izvadila dve vruće pite - sa sirom i sa zeljem, postavila je sto i stavila je obavezno čaše, za sve.
O, pa je ne mogu čist alkohol, pomislila je devojčica. Iz svog ranca našla je tablu trodona, krišom je popila tri trodončića i onda je prvo jela bakine čuvene pite, i pila je čisti džin, bez tonika.
Veselje u bakinoj kući trajalo je do kasno u noć.
Spa, spavaću kod tebe baba - rekla je svojoj baki.
Uzela je mob i pozvala je roditelje:
Stara, ja sam kod bakute, i spavaću ovde...pokušavala je da zvuči trezno.
Dobro dušice moja, onda mama ide na duplu partiju bridža, pusicu ti šaljem.
Sutradan je spavala do podne. Probudio je miris kafe. Kafa je bila dupla i jaka. Baka i ona mamurne.
Tog dana baka joj je poklonila kapicu crvene boje...Naša tinejdžerka je molila baku da brzo prepravi kapu u šeširić, i bakine ruke su bile brze nakon ispijene dve duple jake kafe.
Do sela gde je morala da sačeka autobus ispratili su je onaj smešni čovek u kostimu vuka ( šapnuo joj je da je njena bakica šampion u svemu
) i baka je ispratila i lokalni čuvar.Kada je stigla kući, zatekla je čudan prizor. Otac je vežbao na nekim spravama za fitnes, sveže okupan i namirisan.
Ej, stigla si ! Veselo je uzviknuo i zatim dodao da je sada trend biti vitak i igrati golf.
Videla je novu kuvaricu, koja je trenutno spremala neku italijansku i špansku hranu, bez luka, iako luk daje aromu italijanskim jelima.
Mama je razgovarala sa baštovanom i još nekim mladićem. Renovirali su bazen, kako bi tata mogao uredno da pliva.
Da li ja to sanjam...pomislila je devojčica..
Ne, ne sanjam, evo zvoni mob, zove me drugarica da posle časova odemo do onog in kafića.
Stavila je crveni šeširić, pozvala je taxi i otišla u školu.
Čuda su moguća, ponavjala je u sebi nekoliko puta kao mantru- čuda su moguća.
Tužan januar
Nije me bilo ovde osam dana. Sasvim dovoljno da se dese neke stvari koje su u svima nama probudile radost ali i tugu.
Senku na uspeh naših tenisera ostavlja odlazak jednog od najboljih glumaca naše glumačke pozornice.
Milenko Zablaćanski, strepnja i nada da će njegovo srce ipak biti jače. Da ima dovoljno snage.
Ne, srce nije izdržalo, zauvek je prestalo da kuca.
Svi ćemo ga pamtiti po maestralno odigranim ulogama u pozorištu i na televiziji.
Pitam se, već godinama ovde, u ovoj zemlji, svaki januar donese nešto tužno.
Sve je manje radosti. I zašto uvek umiru oni najbolji?