BRAK
Inspirisana današnjim razgovorom sa osobom X razmišljam o braku. Ne o udaji, već o braku kao instituciji, kao zajedništvu dvoje ljudi.
Nikada nisam bila u braku, ali slušala sam mnogo priča. Ružnih i tužnih, srećnih i lepih.
Kada se dve srodne duše pronađu odluče da sklope brak. Vremenom shvataju da su ipak pogrešili u proceni. I razvode se. Razvod je bolan ako u braku imaju decu.
Ko je tu pogrešio? On ili ona? Objektivno gledano, pogrešili su oboje.
To je slučaj sa lošim brakovima, koji su puni kriza, odlazaka, suza i bola.
Da li zbog dece treba ostati u lošem braku? Mislim da ne treba. Jer deca pate kada im se roditelji svađaju.
I uvek sam za opciju dobrog razvoda nego lošeg braka.
Sa druge strane imamo i primere srećnih brakova. I takvi brakovi prolaze kroz svoje uspone i padove. Opstaju zahvaljujući velikoj obostranoj ljubavi. Zahvaljujući toleranciji i razumevanju.
Mislim da sve zavisi od same ličnosti bračnih drugova-supružnika.
Ja lično ne doživljavam i ne želim brak kao iz bajke. Bajke ne postoje.
Želim da u partneru imam najpre prijatelja, i on mene-kao prijatelja, važnu ulogu igra i ljubav. Na sledećem mestu je spremnost na kompromise i prilagođavanje novonastaloj situaciji. Takav brak želim....kad mu bude vreme.