Tog dana sistem nije radio. Bila je gužva, duž celog hodnika ljudi su čekali u redu...Kao da čekaju šećer, ulje ili možda benzin...Neki su ćutali, a neki glasno negodovali i spominjali su i malu, i veliku vlast, i medije-elektronske i štampane.
Bila sam bespomoćna...vrtela sam svaka dva minuta telefon '' glavnog centra '', i već se skoro svađala sa kolegom koji je sedeo tamo, i smejao se mojim mukama. '' Ne kapiram zašto se nerviraš, pusti ih da čekaju, kuliraj! '' Bila sam i besna na njega..lako je njemu da se šali na moj račun, kada mu nad glavom ne sedi na desetine ljudi.
A onda je u kancelariju ušao ON...i da hoću da stavim početno slovo njegovog imena, ne mogu...čoveku STALNO zaboravljam ime.
'' Da li će skoro proraditi? Već kasnim..MOLIM VAS!!!! - zavapio je od muke.
'' Ne brinite, hoće, nadam se, izvinite! ''
Ostavila sam ga u hodniku. Pokušavala sam da se setim njegovog imena, ali...nisam uspela.
I tako je gospodin X čekao još dobrih sat vremena. Sistem, to čudo koje se obavezno kvari u kriznim situacijama, konačno je proradio.
Ušao je prvi, jer, bio je prvi na redu, uzela sam ličnu kartu...i ponovo mi njegovo ime ništa nije značilo:))....
Te večeri sam gledala TV, i videla da je počeo snimak press konferencije neke stranke. Gospodin X je sedeo i pričao...i objašnjavao da nije mogao da stigne na sednicu jednog vaznog Odbora, jer je kasnio....zato što sistem nije radio....:)))
Sutra sledi još jedna priča o Gospodinu X kome još uvek ne znam ime...a posle te priče, još neki sitni mozaici sećanja na '' znamenite ljude ovoga grada ''.
