Zašto ne volim nedelju
Danas je nedelja. A ja ne volim nedelju.
Žive u meni sećanja...i bol je još uvek tu, mislim da nikada neće prestati.
*
Sećam se tog leta 1993.godine. Najtužnijeg leta u mom životu. Bio je bolestan. Teško. Poslednji put sam ga videla u utorak, mama i brat od strica su ga doneli, na par sati iz bolnice.Želeo je da vidi nas, želeo je da vidi kuću.
U subotu pre podne smo sestra i ja otišle kod tetke, da provedemo vikend u nekoj veselijoj atmosferi. Kod kuće je bila tišina, a mama je iz bolnice dolazila samo da se istušira i da prespava.
I sećam se...nedelja ujutru. Zvoni telefon u tetkinom stanu, ona se javlja, a zatim počinje da plače. Znala sam. Vratili smo se kući.
Mislila sam da se ceo svet srušio. Da ništa više nema smisla, mislila sam da neću preživeti.
Počela sam da plačem tek popodne, kada su stigle njegove najbolje kolege sa posla...sve do tada sam ćutala...Kretala sam se kao robot, i mislila sam da je sve to samo san, i da će me probuditi njegov glas....Ali, njega više nije bilo....
Nedostaje mi, mnogo, mnogo.........
*
Nedelja. Siva, dosadna oktobarska nedelja. Godina je 1999. Tugom obojena.
Pijemo kafu sa kumovima, oni odlaze. Posle desetak minuta ponovo ulazi kuma. Plače. Ulazi i kum, drži se za glavu i vrišti " Svi su poginuli, svi!!! "
Telefoniram. Sa druge strane čujem plač i reči " Idi kod njegovih kući, sama je sa decom "....
Popodne, veče i noć provodim u kući mog najboljeg prijatelja. Prijatelja sa kojim sam se čula u petak, i kome sam obećala da ću doći u nedelju, na večeru....i došla sam, ali njega...njega više nije bilo.
Bio je moj najbolji prijatelj. Zaštitnik, rame za plakanje, volela sam ga kao starijeg brata, jer nemam rođenog starijeg brata.
I danas, kada čitam novinske članke o Ibarskoj, plačem.
Kada sam u crkvi palim prvo sveće...za tatu i za njega....
*
I zato NE VOLIM NEDELJU. Nedelja u mom životu znači tugu...bol....strah, tišinu, očaj...