Priča o jednom čoveku i o jednoj ulici, drugi deo
Rođen je kao treće dete, u porodici sa četvoro dece. Pripadali su višoj srednjoj klasi. Otac je imao dućan na sredini velike ulice, a stričevi su imali i dućan i kafanu.
Završio je školu, kao i njegova sestra i brat. Imao je ambiciju da postane bogat. Smetalo mu je što su ga pomalo čudno gledali na balovima na koje je bio pozivan, iako nije bio mnogo bogat. Često je slušao zamerke gospođica „ pa Vaši imaju samo dućan..zar mislite da ja kći vlasnika fabrike mogu da plešem sa Vama? „
Posle prvog razgovora sa ocem bio je obeshrabren. Otac nije želeo da mu da celu ušteđevinu kako bi samostalno počeo posao. Slično su reagovali i stričevi. Majka je predlagala da ode u Beč, na više studije, ili u Prag. „ Možeš i znanjem da se obogatiš! „ znala je da kaže.
A on nije želeo da čeka, i nije želeo da putuje. Hteo je odmah da bude bogat, i da oženi gospođicu iz ugledne porodice...ne trgovačke...mada je cela porodica pripadala tom esnafu.
Kada je otac video da on pati, da se nervira, da ćuti i trpi i da je stalno nečim nezadovoljan odlučio je da mu pomogne.
„ E, ovako sinko...Ja mogu da ti dam jedan deo novca, a ti lepo da odeš kod Sime, i da radiš par meseci ili čitavu godinu u njegovom dućanu....da uštediš...i radi onda sa parama šta želiš! „
A Petar ili Pera, kako su ga svi zvali, nije zapravo imao ideju koji posao bi mogao da počne –sam. Pristao je da ode kod njihovog prijatelja Sime i da tamo radi.
Svaki dinar je štedeo. Nije čak ni izlazio mnogo, mada mu je to, kao dvadesetdvogodišnjem mladiću teško padalo.
Prošla je i ta godina. Pera je imao lepu ušteđevinu. Otac je na tu sumu dodao još...
Postavljalo se pitanje- Šta sada?
Dani su prolazili u razmišljanju...pravljenju planova, a onda se iznenada setio.....
U dvorište njihove kuće došla je žena sa malim detetom. Sa koferom. Zbunjenog izraza lica.
Čuo je šta je pitala njegovu majku.
„ Gospođo, da li vi izdajete jednu sobu, ili znate nekoga ko to radi? Dete sam dovela ovde na preglede...nismo iz Beograda „
Majka je odgovorila da ne zna. Oni nisu imali sobe za izdavanje, a niko u komšiluku to nije radio.
Šetao je te večeri Pera ulicama po svom kraju. Gledao kuće, dvorišta, i kada je mislio da je i ta šetnja uzaludna došao je do kraja velike ulice. Pogledao je ogroman prostor. Prazan. Znao je šta će uraditi sa novcem koji je imao na raspolaganju.
Sutradan je otišao u srez, da se raspita čija je to zemlja. Rečeno mu je da je država tu planirala da sagradi kuće, ali to je bilo u nekom dugoročnijem planu, ne skoro. Pitao je da li može da kupi jedan manji deo tog velikog placa. Nudio je odmah novac.
Kroz nekoliko dana stajao je na svojoj zemlji, na mestu gde će sagraditi prve stanove za izdavanje.
*** nastaviće se ***