Priča o jednom čoveku i o jednoj ulici, prvi deo
Ovoj priči je mesto i ovde...ranije je objavljena i na mom prvom blogu. ( co.yu)
Priča postoji, živi. Čeka da bude napisana i prezentovana javnosti...
Želi da bude poznata, kao njen glavni junak.
Na televiziji ide prilog o denacionalizaciji. " Vlasnici nacionalizovane imovine mogu podneti prijave do..."
Da li će starija beogradska gospođa iskoristiti to pravo, i ukoliko bude vraćanja imovine koliko će joj vratiti? Koliko novca može da dobije za tu veliku površinu zemljišta? A ko će nadoknaditi pretrpljen strah i bol njene porodice? Da li strah i bol, da li tuga imaju cenu?
Poslednji put sam je videla pre nekoliko meseci. Moja tetka..ne rođena, ali ipak tetka. U stanu ukusno uređenom, u samom centru grada, prebirala je, po ko zna koji put, po uspomenama. Gledala sam fotografije...požutele. Ona i njena braća šetaju ulicama starog Beograda. Na jednoj slici cela porodica-otac, majka, dva brata i ona. Nedostaju baka i deda. Umrli su..od tuge...
Ali ovo nije priča o njoj, jednoj pravoj beogradskoj gospođi čiji je život bio jednako zanimljiv kao i život njenog pretka.
Ovo je priča o dedi, njenom dedi...bratu mog pradede. Sećam se....
April. Siv i užasan. NATO bombarduje Srbiju. Bombe padaju i na Beograd. Jednog aprilskog jutra zvoni telefon. Javlja se mama.
- Da..ja sam..kada je umro? Kada je sahrana? Dobro...strašno mi je žao...dolazimo večeras..
Saznajemo da je umro teča, i naravno to veče provodimo u stanu u samom centru grada.
Kasnije te večeri moja baka komentariše:
- Kako će biti tamo sahranjen? Bože...pa dobro, vi idete na sahranu, ja ne mogu..e, bio je on dobar čovek...predobar, a što je zlatne ruke imao...
Nakon dva dana odlazim na sahranu. Kupujemo cveće i sveću, ulazimo u kapelu, počinje opelo.
Povorka kreće...a kreću i sirene. U povorci se čuje tih komentar " sve je to zbog režima, ne bombarduju oni nas nego Slobu!
Nosim cveće. Sveštenik čita molitvu i na samom grobu. Cveće spuštam pored spomenika koji je, zbog sahrane, pomeren sa svog mesta.
Ovde počiva Petar – Pera Kašegranda...18...poslednji brojevi godine rođenja se ne vide...vidi se godina smrti -1950...
*** nastaviće se ***