Sonaticin kutak

Mislila sam da neću duže vreme pisati na ovom blogu...ipak, neke stvari moraju da budu napisane, da bi ostao trag o njima.

Današnjim danom završava se jedan mesec, i već sutra na scenu stupa po mnogima najveseliji mesec u godini-decembar. Poslednji mesec u godini, kada većina nas odlazi na slave, ili slavi svoje krsne slave. U tom decembru mesecu kupuju se i pokloni za Novu godinu, a katolici slave svoj Božić.

Senku na taj najveseliji mesec u godini u mom životu baca saznanje da nekoliko mojih dragih koleginica odlazi. Uzele su stimulativni program, i dobrovoljno, uz novčanu nadoknadu napuštaju svoj posao.

Odlaze....:( i zbog toga sam tužna, ne samo ja, već i ostale kolege koje ostaju.

Od svih tih koleginica koje sutra odlaze, izdvojiću samo jednu...koja je zaslužila da se spomene, i da trag o njoj ostane zabeležen na mom blogu.

Keva....Milanka, kafe kuvarica. Jedna predivna duša, puna razumevanja, i lepe reči za svakoga.

Kuvala nam je najlepšu kafu, i nije joj bilo teško da nam donosi i pred kraj radnog vremena...I nije joj bilo teško da ostaje i van radnog vremena, po potrebi.

Žena-zmaj! Ništa joj nije bilo teško. Nikada se nije žalila da joj je plata mala. Nije se žalila da je nešto boli ( a bolesna je ).

Svakog jutra na stolu me je čekala dupla, crna, bez pene, skuvana Milankinom rukom.

Plakali smo danas na poslu. Bole odlasci dragih, dobrih ljudi.

Kako završiti ovaj post? Ne znam. Nema kraj.

Tužna sam. Sutra počinje jedan novi mesec, a Milanki i još nekim kolegama prestaje radni odnos. Dobiće poklone, novac su dobili danas. I opet ćemo plakati.

Ali jedno znam- ostaćemo u kontaktu, i tako će rastanak bar manje boleti....