Jedan običan post
Dok sedim u toploj sobi, pijuckam duplu, crnu, bez šećera, i dok slušam radio " Nostalgiju " i stare, dobre hitove ex yu muzike, razmišljam...
Da li je moguće da sam toliko željna promena u svom životu, kada menjam svaki čas pozadine svog bloga, kada želim promenu frizure, kada menjam radio stanice...menjam sitnice.
Ali, osećam se bolje i posle ovih malih, sitnih promena.
One velike, važne promene, ne mogu da se urade tek tako- za dan, dva, tri....
Potrebno je vreme.
A ja, iako sam često nervozna, u principu sam veoma strpljiva. Znam da čekam. I znam da razumem.
Ne, nije mi namera da sada hvalim samu sebe...jednostavno, reči same idu.
I ovaj jednostavan post, možda će nekome biti zanimljiv, nekome dosadan...ali, meni se sviđa.
Možda je njegova čar upravo iskrenost i jednostavnost.
Ko zna?