Sonaticin kutak

У мору тужних јубилеја којих има пуно на овом мом " парчету веба " издвајам данас један леп јубилеј.

Атеље 212 данас слави 50 година свог постојања.

Представа " Фауст " у режији Мире Траиловић одиграна је у малој сали " Борбе ", у сали која је имала тачно 212 столица.

Те давне 1956.године група глумаца, музичара, редитеља, писаца, основала је позориште у коме ће се играти авангардне драме, којих није било на репертоару у земљама источне Европе тих година.

У Атељеу 212 1956. године, први пут, у Источној Европи  одиграна је и представа " Чекајући Годоа " по делу Семјуела Бекета.

У Атељеу 212 играли су великани српске глуме: Зоран Радмиловић, Слободан Алигрудић, Данило-Бата Стојковић...

" Радован III " je култна представа овог позоришта, чије се реплике и дан данас користе и у обичном -свакодневном говору.

Атеље 212 се налази у Београду, у Светогорској улици, између РТС-а и новинске куће " Политика "...у улици која је позната и по " Српској кафани " и пекари " Аца ".

Све честитке директору Атељеа 212 и ансамблу, са жељама да ово позориште слави и стогодишњицу свог постојања.

                   Извор за писање овог поста

                   http://www.atelje212.co.yu

JASTUK ZA DVOJE

Ovo je pesma za tvoja usta od

višanja i pogled crn.

Zavoli me kad jesen duva

u pijane mehove.

Ja umem u svakoj kapiji

da napravim jun.

I nemam obične sreće.

I nemam obične grehove.

Podeleću s tobom sve bolesti i zdravlja.

Zavoli moju senku

što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori.

Ili uzglavlja. Svejedno:

lepo je nemati plan.

Zavoli trag mog osmeha

na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav

hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,

one se smeškaju blago i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,

potpuno neprimetni, ili javno prokleti. 

                                  MIROSLAV ANTIĆ

Zmaj od Noćaja

Ti si ušla u moj pogled,
u moj pogled k'o u zagrljaj,
pa me nateraš da pričam,
nemam običaj.

Leptiri u mom stomaku,
uvek me na tebe podsete.
Ja ih uspavam na foru,
al te osete.

Onda potonem u sebe,
tamo dole sretnem tebe,
pa se slike k'o komadi oštrog stakla,
zariju u dlan.

Nikog ne volim da sretnem,
ljude gledam k'o kroz kameru,
mogao bih da snimim srećne,
nemam nameru.

Svetli svetlo kroz roletne,
tanke žute notne linije,
ja po njima pišem pesmu,
a ti, skini je.

Onda potonem u sebe,
tamo dole sretnem tebe,
pa se slike k'o komadi oštrog stakla,
zariju u dlan.

Ulica, zmaj od Noćaja,
ovde su čuda moguća,
Zmaj od Noćaja.

Ulica, tabla limena, i na njoj 'mesto imena,
Zmaj od Noćaja.

                                         BAJAGA