Sećanje 03.10.1999-03.10.2006.
PISMO PRIJATELJU KOGA VIŠE NEMA
Znam, možda je besmisleno pisati pismo nekome koga više nema...ali ja to ipak činim. Želim da ostane i pisani trag o Tvom postojanju, trag o jednom plemenitom, dobrom, poštenom čoveku, divnom prijatelju...koga više nema.
Želim i da ceo svet zna koliko smo bili bliski, koliko smo značili jedno drugom. I zato ti pišem, najdraži moj Z...
U ogromnoj riznici sećanja ređaju se prvo vesele slike- naša nasmejana lica, smeh i radost. Sećam se svih lepih zajednički provedenih trenutaka.
Sećam se svega...i našeg poslednjeg razgovora. Rekao si mi " Čuvaj se malena ! " a ja sam se smejala tim rečima, ne znajući da mi to više niko nikada neće reći.
Sećam se tog sivog oktobra, trećeg...Bila je nedelja. I umesto na dogovorenu večeru došla sam kod moje i tvoje R da izjavim saučešće...
Sahrane i svega što je prethodilo slabo se sećam. Znam samo da sam od tog 03.10. potpuno prazna i očajna sama u ovom surovom svetu.
Nedostaješ mi iz dana u dan, sve više i više...Nedostaje mi tvoj optimizam, vedar duh, tvoja energija.
Plačem noću.
I kada kažu da vreme leči sve-lažu. Ovaj bol ću zauvek nositi u sebi.
Znam, postoji jedna zvezda...na njoj se okupljaju svi prijatelji ovoga sveta, i znam da me Ti kao Anđeo čekaš tamo...i bićemo tada najdraži moj Z -zauvek zajedno....
Volela sam te i dalje te volim-kao starijeg brata..pametnijeg, iskusnijeg....
Ponosna sam što sam bila tvoja Malena, i što sam bila deo tvog života.
Čuvaću te od zaborava...a sada te anđeli čuvaju, jer i ti si jedan od njih....
Čekaj me na toj zvezdi....dragi moj Z.
I oprosti mi što je ovo pismo haotično....puno je tuge i bola u meni... previše...
Ovaj bol nikada neće prestati.
posvećeno mom prijatelju koga više nema