SANATORIJUM
TAKO TI JE TO...
DEKAPITACIJA ŽABE I PROBADANJE ZAMORČETOVOG SRCA
U srednjoj školi samo smo lovili žabe u kanalu napravljenom da spreči Turke kako ne bi prodrli u srednjevekovni gradić poznatiji kao Momčilov grad, po vojvodi Momčilu. Žabe smo lovili za časove biologije. Tačnije, za svega dva časa. Ti se vodozemci jako lako hvataju, ali mi nismo nijednog ulovili, nismo hteli. Umesto toga zezali smo se sa žabama pored kanala koji je tada bio dobrano prekriven žabokrečinom i voda u njemu nije cirkulisala (reklo bi se – još od vremena vojvode Momčila, a to je bilo u XIV veku). Otišli praznih ruku na biologiju. Ali jedan nadobudni štreber je doneo žabu. Lovio je nezavisno od nas. Žaba u teglu, parče vate natopljene etrom preko žabe u tegli. Stvor počne da se omamljuje, dok nam profesorka priča kako ćemo sada posmatrati reflekse, pošto žaba totalno padne u nesvest.
''Ništa neće da je boli'', kaže profesorka. ''Izvršićemo joj dekapitaciju. To se obavlja makazama, rastvorite joj usta , jedan krak makaza joj je u ustima, drugi iznad očiju, i onda presečete taj deo. Treba da ostane samo donja vilica, videćete jezik i početak kičmene moždine. Onda ćete uzeti iglu i razoriti joj kičmenu moždinu. Svrha toga je da proučimo reflekse, jer refleksi su filogenetski bla bla bla...'', ne mogu više da je slušam. Pravim skandal na času, čas se završava, žaba je preživela, meni ostalo da se vadim do kraja školske godine.
Nekoliko godina kasnije već sam na medicinskom fakultetu. Vežbe iz fiziologije. Opet žabe. Na drugoj sam godini medicine, još nijednog pacijenta nisam video, asistent kaže: ''Sada ćemo proučavati reflekse, posebno ćemo obratiti pažnju na muskulus gastroknemijus. Prvo ćemo opiti žabu etrom, sačekati je da se umiri, onda ćemo joj izvršiti dekapitaciju bla bla bla... Dekapitacija je bla bla bla...'', imam snažan utisak da mi deja-vu traje jako dugo.
''Ovo ćete verovatno svi raditi kada budete polagali praktični deo ispita iz fiziologije'', završio je asistent svoj solilokvij. ''Sada svi alat u ruke, pa da počnemo...''
Presekao sam žabinu glavu iznad očiju, video sam joj jezik, mali je, ružičast, sužava se od baze ka vrhu, video sam i početak kičmene moždine. Zabio sam šiljak u to i počeo da vrtim levo-desno. ''Žabu to neće boleti...'', rekoše. Žaba bez glave je počela da ispušta jezive zvuke, nalik na krčanje nedovoljno dobro uzemljenog radio prijemnika.
''Ona ništa ne oseća'', kaže mi asistent gledajući kako radim. ''Sad joj smakni kožu i postavi je na ovaj stalak. I odmah zatim joj kani malo Ringerovog rastvora, da se mišići ne umrtve.''
Praktični ispit iz fiziologije je protekao bez žaba. Nije ih bilo, zavladala neka nestašica žaba u tom roku kad sam polagao, i položio.
Eto me na trećoj godini, vežbe su iz patološke fiziologije, patofize kako je studenti zovu. Vežbe drži veoma simpatična asistentkinja, par puta sam se javio da dam pravi odgovor i zgotivila me do kraja, a i ja nju. Međutim, jednog dana krenu vežbe sa zamorcima. Zamorci su kao miševi, samo su beli poput pahuljica, pufnasti, i imaju crvene oči. Cilj vežbe je da zamorcu špricem uzmeš krv direktno iz srca, pa da onda proučavaš ovo i ono. Zamorac, kao što bi i svaki drugi živi stvor, oseti da mu preti velika opasnost, te pristupi defekaciji i uriniranju, refleksno. Usere mi i upiša svesku, praktikum, ranac, sve. Srculence je u njega manje od nokta na malom prstu, sav je mali. Krenem iglom u njega, sve me boli dok to radim, povučem, nema krvi, promašio sam. Iza mene se stvara debeli laborant, smrdi na neku opaku rakiju, kaže mi: ''Pa šta čekaš! Opet!''
Gledam njegovu ćelu, špric mi i dalje u ruci, prinesem iglu zamorcu, zastanem.
''Ajde, ubodi ga! Još malo pa gotova vežba!'', strovali mi u lice oblak nekog metanola iz usta. Onda mi otme špric i zabode ga u zamorca. Promašio. Nema krvi. Zabode ga opet. I opet. I opet.
''E, da ga jebem, crko je.''
Mrak preko očiju, izvlačim laboranta iz vežbaonice u hodnik, unosim mu se u facu, za nama izlazi asistentkinja: ''Borise, nemojte, događaju se takve stvari...''
Pogledam nju, pustim pijanog medveda, uđem nazad u vežbaonicu. Za mnom asistentkinja. Pitam je: ''Na kojoj godini ste Vi imali susret sa prvim pacijentom?''
Pošalji komentar ::
09:29 - 11/7/2009
Poslao/la nurlisoul
mora se...šta će se, radi se, uči se, vježba se...
Permanent Link
13:37 - 11/7/2009
Poslao/la Sheherzada
VRLO DUBOKOUMNO NAPISANO.
MA TI SI MENI ZA NOBELOVU NAGRADU))
TOLIKO SI TALENTOVAN!
Permanent Link
14:23 - 11/7/2009
Poslao/la nemiri
mi smo trebali da radimo to u osnovnoj, ne sećam se zašto nismo
Permanent Link
06:21 - 13/7/2009
Poslao/la Sanatorijum
#nurlisoul, mogli su samo da nam kazhu... barem nekima od nas... inache, nisam ovde tako chesto, pa onda i ne komentarishem, logichno, je li. ali nastavi da ostavljash komentare, popravitju se ja jednog dana, pa tju i ja dotji kod tebe. vazhi?
Permanent Link
06:24 - 13/7/2009
#sheherzada, nobelova nagrada je uveliko kompromitovana, a gde je kompromis, tu znachaj nema shta da trazhi. da izvinish, serem se na nobelovu nagradu. i pisham. i povratjam na nju. i na kraju tju josh i da pozhdrignem.
Permanent Link
06:30 - 13/7/2009
#nemiri, mozhda je nastavnik skontao da nije potrebno? ili visha sila koja se umeshala u masakr zhaba, kako bi isti sprechila? shta pubescent zna o sopstvenim potrebama, a shta tek o potrebama zhabe, a shta tek zna o potrebama nastavnog kadra, kad je pubescentu samo stalo da masturbiranjem podmiri polni nagon? shta njega neshto zabole za zhabine reflekse, kad je tek svoje krenuo da otkriva?! neko zbog takvog nastavnog programa mora ili na sud ili na psihijatriju!
Permanent Link
07:41 - 13/7/2009
imam starijeg brata koji je završio medicinu i u našem kvartu nije bilo mačaka a u podrumu su veselo ležali raznorazni organi u otopinama...o.k. je to...ne gnušam se...a tebe pročitam sve što napišeš jer su mi kao došljaku davne 2007 rekli da si ti mudar, inteligentan i darovit čovjek, pa di te ne bih pročitala...:-)
Permanent Link
08:45 - 13/7/2009
#nurlisoul, ti si divnija nego shto sam ja talentovan i sve ono drugo, i bash nisam rodjen za pohvale kao shto nisam ni za kritikovanja, obe mi vrste chine da se osetjam pomalo neprijatno, a neprijatno se osetjam jer sam stidljiv. nisam povuchen, umem da lajem 300 na sat, ali radije ne radim to. radije tjutim jer sam introvertno sagradjen. i moja se stidljivost ne vidi, ali stidim se do granica poznatog svemira.
Permanent Link
08:50 - 13/7/2009
... iz prethodno rechenog, jasno ti je da ni mojoj skromnosti nema granice. ha.
svejedno, ukoliko je nemiri umeshala svoje prste u sve ovo ovde, onda dobro, jer barem tju znati na koga da se obrushim. ukoliko ne, obrushitju se na bilo koga, i netju pogreshiti jer niko nije nevin.
Permanent Link
09:05 - 13/7/2009
ne, nemam veze s nemirima a i drugi te cijene i imaju visoko ( u ljestvici dobrog)mišljenje o tebi tj. tvojem pisanju ...iskreno i ja, riječ je o poštovanju ...a sada dosta da ne budem patetična...:-) poz.
Permanent Link
14:24 - 13/7/2009
I Nobelova je kompromitovana,
i sve je kompromitovano.
A u tvom spisateljstvu
licno meni se najvishe dopada
tvoje "tj"... tako je magicno
Permanent Link
14:44 - 13/7/2009
nastavnica je bila za uzor
Permanent Link
16:55 - 13/7/2009
#nemiri, nekako u to nisam ni sumnjao, jer u protivnom, nekim chudnim intronetskim vezama, ti nikada ne bi bila najbolji dobri duh u svim matriksima. sve je to usko povezano.
Permanent Link
09:27 - 14/7/2009
Čas anatomije doktora Tulpa...
Permanent Link
<- Prethodna strana :: Sledeća strana -> |