Budna...cigareta u ruci, casa soka pored mene i misao koja je blago ustalasala moju noc. Ne posedujem onu nepodnosljivu lakocu pisanja...znam. Pisem u dahu i crtam slovom misao i dodajem boju trenutnog raspolozenja al' nikada mi ( znam ) dok kasnije procitam, nista ne izgleda lako, vise je kao porodjani bol i grc, podseca me na neki teret koji u sebi nosim, na plecima nosim a ne uspevam da ga se oslobodim. Sada bih da izadjem iz sebe i poletim nekoliko desetina kilometara severno od moje tacke zivljenja, samo da zavirim u malenu sobu, samo da udahnem mirise i vratim se svome bestelesju.Da kriknem, mozda i dozovem tvoj krik...da pevam ti nocne note, da u ritmu zelje zaplesem iako to tako trapavo radim.
Znam li ja, znam li uopste da ucinim nesto i ponosim se time ili sam slucaj davno izgubljen...lelujam u nepronalazenju i treperim poput sivih senki po zidvima moje ljusture...jesam li postojala juce, jesam li ikada trajala, jesam li istrajala u nekim davnim naumima?
Nisam...odustacu ja...sklopicu knjigu neprocitanih stranica...tesku knjigu jos tezih istina nepronadjenih.
Pred zoru postajem ovakva, sebi teska...tvoja greska.
Svanuce uskoro...sacekacu prve zvuke novog dana uvijena ogrtacem nedosanjanih daljina...Noc je jos uvek...cekam...